Izvor: B92, 03.Feb.2016, 21:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Život prođe u sigurnoj zoni

Neretko se dešava da privremeni posao, partner, stan, postane stalni. Ljudi su uglavnom inertni, ostaju na nezadovoljavajućim poslovima i u vezama uz razne izgovore jer je tako jednostavnije

Da li vam se nekad desilo da pronađete posao verujući da je reč o privremenom rešenju, a onda jednog dana, dok idete ka zgradi koja u vama budi mučninu, shvatite da su prošle godine, a vi ste i dalje na tom mestu? Ili, da iznajmite stan sa namerom da uskoro pronađete bolji, a to uskoro >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << nikad ne dođe? Ili, da se probudite pored partnera i pitate se kako ste ostali sa čovekom kog ne volite toliko dugo kad je bio samo privremena opcija?

Umesto da se nervirate, budite srećni što ste se konačno osvestili. Jer, neki ljudi to nikada ne urade dopuštajući da privremena rešenja postanu stalna. Dok ne prođe život. Sagovornica "Života plus", psiholog Suzana Vemić kaže da su ljudska bića po prirodi inertna, što dovodi do toga da se neke naše privremene odluke pretvore u stalne.

- Skloni smo da se držimo "zone komfora" koja podrazumeva održavanje nekih navika, druženje sa istim ljudima, čak i kada nam ne odgovaraju, ostajanje u vezama kojima nismo zadovoljni zato što nam je tako jednostavnije, jer su ovi ljudi ili navike na neki način postali deo nas. Zona komfora je samoodrživi mehanizam jer ćemo, sve dok ne iskoračimo iz nje, osećati da je ona pravo mesto za život, pošto nam nudi udobnost i sigurnost, nasuprot neizvesnosti koju obično donose promene - kaže psiholog.

S druge strane, divimo se ljudima koji su napustili svoju zonu komfora. Saživeli smo se sa junakinjom filma "Jedi, moli, voli" koja je u četrdesetim odlučila da napusti siguran posao i krene na put oko sveta kako bi pronašla sebe. Ali, ako bi nam neko predložio da i mi uradimo isto ako želimo, pronašli bismo gomilu izgovora zbog kojih je to nemoguće.

- Izgovori su značajan faktor održavanja zone komfore. Oni nas sprečavaju da preuzmemo odgovornost za svoj život i navode nas da uvek iznova opravdavamo svoje ponašanje koje nije u skladu sa našim željama. Izgovori se javljaju kad poželimo da promenimo nešto u svom životu. I govore nam: Šta ja tu mogu, Ne vredi ni pokušavati, nema svrhe, Nije to moja krivica, To je previše naporno, Kad nisu uspeli toliki ljudi pre mene, nema šanse da ja uspem - podseća psiholog.

A onda, da bismo mogli da nastavimo život, počnemo da ubeđujemo sebe da nam i nije tako loše. Da nam je na tom omraženom poslu čak i lepo. Dobro, plata kasni, šef nas omalovažava, kolege spletkare, ali može da bude i gore, zar ne? Stan koji smo iznajmili prokišnjava i prozori mu ne dihtuju, ali ipak je krov nad glavom. A taj čovek pored nas i nije toliko loš, eto svako veče dolazi kući umesto da kao komšija Pera troši pare na kafanu. Sve ovo je zapravo samoobmana.

- Mi svakako racionalizujemo naše odluke, odnosno, činimo ih primamljivim kako bismo zadržali sliku koju imamo o sebi. Racionalizacija je mehanizam odbrane koji se ispoljava na dva načina. Prvi je da stvarima koje nismo baš želeli dodajemo pozitivne karakteristike, npr. nezadovoljni smo na trenutnom poslu, ali nalazimo razloge zašto je to bolje rešenje od promene. Ovaj tip racionalizacije naziva se "sladak limun". Drugi oblik podrazumeva da nečemu što smo želeli, a nismo uspeli da dobijemo, umanjujemo vrednost. Tako ćemo za željeni posao govoriti kako baš i nije toliko dobar jer su u toj firmi loši međuljudski odnosi, mala plata i slično - ističe Vemićeva.

"Sladak limun" i "kiselo grožđe" načini su da olakšamo sebi strah od promene. A ako ipak poželimo da izađemo iz koloseka, okolina, nekad i najbliža, dočekaće nas opomenom da ne tražimo hleba preko pogače i citiraće nam onu staru "ko hoće veće, izgubi iz vreće". I eto nas opet na sigurnom putu.

- U nekim situacijama, okolnosti su takve da zaista ne možemo da ih promenimo. Važno je da i tada preuzmemo odgovornost za svoju odluku da ništa ne menjamo. I odluka da nešto ne odlučimo je takođe odluka. Sve dok ne preuzmemo odgovornost za svoj život, bićemo u poziciji žrtve, drugih ljudi ili "nesrećnih" okolnosti. Mnogo češće se zapravo radi o pasivnosti, odnosno nesposobnosti da se izvučemo iz zone komfora. Da se vratimo na izgovore, glavni problem sa njima je što su opravdani i mi ih upravo zato i koristimo. Neke je naravno lakše opravdati od drugih, ali svi imaju realnu osnovu. Ipak, imajte na umu da svako vaše "ne mogu" zapravo znači "neću", osim ako niste fizički sprečeni da nešto uradite - jasna je naša sagovornica.

Najveći problem je što često i ne primetimo da smo ušuškani u svoju sigurnu zonu. Zato slušajte sebe i s vremena na vreme zastanite i zapitajte se da li živite život kakav želite.

- Osvešćivanje problema je najteži deo njegovog rešavanja jer ljudi su skloni samozavaravanju, izgovorima, racionalizaciji što otežava proces. Ako ste često nezadovoljni, čak i kad ne znate čime ili zavidite drugima na životima koje žive, proanalizirajte svoj život i razmislite kako ste nekad zamišljali da će on izgledati. Ovo maštanje može da vam pomogne da brže dođete do svojih stvarnih želja, koje su često potisnute, zarad nekih pravila koja nam nameće društvena sredina - opominje psiholog.

A kada shvatite šta stvarno želite, krenite u akciju. I ne libite se da potražite stručnu pomoć koja će vam biti saveznik na putu do promene. Jer, jedan je život.

KARTA U JEDNOM PRAVCU

Mnogo ljudi sanja o tome da kupi kartu u jednom pravcu za omiljenu destinaciju i počne život ispočetka. Samo neki to i urade. Svima koji se premišljaju savetuju da ne donose naprečac tu odluku. Jer, ma kako primamljivo izgledalo uzeti život u svoje ruke, druga strana priče je da gde god da smo ne možemo pobeći od sebe. Zato treba dobro razmisliti pre donošenja bilo kakve nagle odluke i pronaći uzrok nezadovoljstva. Ako je on u nama, pratiće nas i kod kuće i na egzotičnom Tajlandu.

izvor: novosti

Nastavak na B92...