Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Feb.2016, 21:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Curka

Ni prezime mu ne znam, a setim ga se češće nego mnogih: Curka. Miloš Curkin. Možda vršnjak mog dede, možda stariji, lice mu ne pamtim više jasno, ali u pojavi je bilo nečeg donkihotskog: usredotočena ozbiljnost, i duh koji kao da je negde drugde. Suvonjav i za svoje pokolenje prilično visok, vladao je nekolikim zanatima i veštinama; nije koliko znam imao radionicu, nego su maorske, tišljerske, mehaničarske i druge veštine išle sa njim i sa neophodnim alatom tamo gde bi se za majstorom >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ukazala potreba: „Pa to može Curka da ti opravi!“ 

Nije u njegovom radu bilo ničeg ni blistavog ni izošljarenog, bio je quite good, ali je na kraju njegovog dana dolazilo do obračuna, gde bi se ispostavilo da je majstor jedva u nekom simboličnom plusu: sam on bi, pljosnatom crvenom olovkom kakve imaju zidari, na ispražnjenoj smeđoj štanicli ispisao šta je pojeo i popio, u drugoj tabeli bila bi cena njegovog rada i materijala (ako potonji nije obezbedio domaćin), uglavnom bi na štanicli, preteči fiskalnog računa, pisalo, hronološki: 4 deci rakije – 200 dinara, fruštuk 80 dinara, ručak 170, 2 flaše piva – 70 dinara, ukupno 520 dinara. Pored toga: 7 sati rada, puta 90 dinara, iziđe 630 dinara: „Vi meni dugujete 110, neka bude 100 dinara!“

Paori koji svoj vlastiti rad kao ni hranu nisu nikad vezivali za novac, bili su u neprilici sa Curkinom neumoljivom aritmetikom, pa su mu, uprkos njegovom iskrenom protivljenju davali više nego što je štanicla govorila; gledali su ga čuđenjem, ali ne i sa visine, ne možeš na nekoga ko vlada nekolikim zanatima, ko je u svoje vreme svirao i harmoniku, gledati kao na jurodivog.

Da, Boža mi je pričao kako je jednom izdaleka čuo muziku, mora da je kod Moca, pomislio je, tako je i bilo: „Učinilo mi se da čujem tambure, kad ja tamo, Curka, sam svira, usitnio na harmonici i iseckao neke tonove – bio sam siguran da čujem žice!“

Jednog leta pobedio je na nepostojećem konkursu i obreo se na vratima bioskopa: odsad Curka cepa karte. Filmska traka se kidala pa je Toši trebalo pet minuta da je zalepi; to se kao i u pozorištu zvalo čin, neki su filmovi imali i četiri ili pet činova, nakon svakog čina pušači su izlazili napolje, ali bi sa njima svaki put ušao i neki ljubitelj filma koji nije imao kartu i koji će besplatno gledati preostale činove, e, to je Curka suzbio napravivši ručno pisane izlaznice koje je delio zavisnicima prilikom izlaska, i samo je njih puštao opet unutra, uzimajući natrag svoje cedulje sa brojevima. Kad se selo zgranulo što i njegova žena Moda mora da kupi kartu, Curka je bio još više zgranut: „Kako da je pustim fraj? Pa šta ja onda radim?!“

Prolazila su proleća, prolazile zime, smenjivala se polugodišta, raspusti, došao trenutak da mi učimo o komunizmu, gde svako radi prema svojim mogućnostima, i uzima shodno svojim potrebama. „Curka!“ – povikali smo uglas. Kad bi bilo objavljeno da iz dućana svakog dana možeš da uzmeš šta ti treba, on bi uzeo frtalj kile leba, po litre rakije, jednu debrecinu; kvasac bi koncem presekao napola (ceo kvasac je koštao dvadeset dinara, ali se prodavao i prepolovljen).

Nismo znali kako je u drugim selima, za najhumaniji sistem bio je zreo jedan od dve hiljade parohijana - nula koma pet promila. Nije nam ova naučna činjenica pokvarila raspoloženje: nabrajali smo ko bi se sve zaglavio na vratima dućana kad bi mu bilo dopušteno da uzme sve što mu za taj dan treba...

Curku sam poslednji put video sleđa: udaljavao se i smanjivao na biciklu sa ugrađenim benzinskim motorčićem, to sad može i da se kupi, u ono vreme niko to nije imao; vozio je šljunkovitom stazom ka železničkoj stanici, sa obe strane tu su jablanovi, kao na kraju filma „Treći čovek“, samo je staza bila uža nego ona u filmu, i prizor je bio u boji.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...