Izvor: Vesti-online.com, 25.Apr.2015, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zelena trava Jasenovca mog

Godinama mi na polici stoji knjiga starog novinarskog vuka i književnika Buda Simonovića. Knjiga se zove "Ognjena Marija livanjska". Govori o bestijalnim Pavelićevim pokoljima Srba u tom zlosrećnom delu Hercegovine.

Nikada je nisam otvorio. Nemam snage. Jer, znam da je prepuna ispovesti o zverstvima koje normalan ljudski um ne može da pojmi. Dovoljan mi je bio jedan citat na beogradskoj promociji o sečenju dečje glave naočigled izbezumljene majke, pa da mi se pomuti svest >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << i da glavom bez obzira pobegnem iz Sava Centra. Ali, koga to danas uopšte zanima, poručuju cinici kojima patnje sopstvenog naroda znače koliko i pola one ženske stvari 'ladne vode.

U Jasenovcu, stratištu kakvo moderna istorija ne pamti, u državi gde su, jedini na svetu, postojali dečji logori iz kojih nikad nije izašlo više od 20.000 malenih mučenika, sada se zeleni trava, cveta cveće... Nigde ni traga od strahote, simbol krvološtva sada je takoreći park, oaza gde namernik može da se nadiše svežeg vazduha, bez da ga za oči i nos štipa taj istorijski neprijatni miris živih spaljenih.

Ej, 20.000 mališana, živih kostura, hranjenih otrovnom čorbom da bi duže umirali... Stoka među nama sebi uzima za pravo da to zaboravi, da gurne u daleku prošlost, da sećanje na majušne velikomučenike proglasi kopanjem po starim ranama.

Srbija trenutno upinje sve svoje snage da dostojno obeleži stratište na Starom sajmištu u Beogradu, koje su nam takođe natovarili na dušu, svesno krijući da je ta desna obala Save tada bila endehazija. Nevine žrtve nemaju nacionalnost, tačno je, ali zar je to razlog da se stidimo svojih žrtava kako ne bismo uvredili dželate, ali i one koji polažu ekskluzivno pravo na stradanje?

U tom i takvom sećanju, izgleda, nema mesta za srpske preklane vratove i iskopane dečje oči, spakovane Paveliću na dar. Verovatno u nekom od famoznih poglavlja stoji i potpuni zaborav stradalničke prošlosti, od pokolja u Mačvi 1914, pa do NATO divljanja 1999.

Jer, o našoj sudbini, uz svesrdnu asistenciju Vođe, sadašnjeg, a i njegovih prethodnika, odlučuju baš oni koji su nas gledali preko nišana. I bajoneta.

Ali, koga to više zanima, kao što rekosmo...

Pre neko veče u Beogradu je organizovana tribina posvećena godišnjici proboja šake preživelih iz Jasenovca. O svemu se tu govorilo: o holokaustu, o Aušvicu (i treba, naravno), a o fabrici smrti iz koje nikad nije izašlo 700.000 Srba tek jedno potresno izlaganje starca koji je čudom izvukao otpisanu glavu ispod ustaške kame i malja.

A, onda se čudimo Kolindi koja udara na sprdnju pa veli kako je endehazija na čelu sa velečasnim Pavelićem bila država na mestu, i na pravom putu, ali da se, eto, desio taj incident sa Jasenovcem koji je bacio neopravdanu senku na jedno demokratsko društvo, na žalost sahranjeno na istorijskom smetlištu.

Ima, štaviše, i kolega, koji pišu ode Ginteru Grasu i groze se Srba koji mu i mrtvom zameraju što je likovao zbog NATO bombi, jer to je, kažu osvešćeni žvrljatori po papiru, ružno, i dokaz kako smo mi najobičnija stoka. Sada nas uče da je oproštaj svakoj belosvetskoj džukeli, posebno ako je pokojna, obaveza svakog EUropskog Srbina.

Samo tako se može u budućnost, među one koje nikada nije napustila nada da mogu da nas zatru do poslednjeg.

Teški i preteški dani su pred nama, ali se bar reprize ne bojimo: u Hrvatskoj više nema Srba - ni za pola Jasenovca.

Nastavak na Vesti-online.com...