Izvor: S media, 03.Maj.2010, 17:24   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tito je zaslužan za nastanak i raspad Jugoslavije

Od nasledja legendarnog vodje partizanskog pokreta i osnivača Druge Jugoslavije nije ostalo ništa, ali ga zato ne treba nekritički ignorisati ili negirati, već ozbiljno i objektivno proučavati, bez ideološke i političke propagande, ukazali su danas srpski istoričari.

Povodom 30-te godišnjice Titove smrti, koju će njegovi saborci i "jugonostalgičari" obeležiti sutra, oni su istakli da je nesporno reč o istorijskoj ličnosti, veštom vojskovodji i državniku.
>> Pročitaj celu vest na sajtu S media <<
Prema njihovoj oceni, Broz je na medjunarodnom planu vodio realnu politiku i uspeo da jednoj maloj zemlji obezbedi mesto i ugled u svetu, ali se ne može amnestirati ni od "ličnih zasluga" za propast Jugoslavije.

Broz je u jednom intervjuu izjavio da ostavlja tri velika dela: bratstvo i jedinstvo, samoupravljanje i nesvrstavanje, podsetio je istraživač Balkanološkog instituta SANU Čedomir Antić.

To Brozovo nasledje, kako je istakao, "trajalo je samo nekoliko godina nakon njegove smrti, ako ga je uopšte nadživelo, imajući u vidu sve teškoće s kojima se suočavalo još za njegovog života".

"Josip Broz je bio ličnost velikih političkih sposobnosti i karijere; vodio je punih 35 godina veoma složenu državu u izuzetno teškim okolnostima i za života hteo da očuva jedinstvenu Jugoslaviju, ali njegovo nasledje to nije omogućilo", rekao je Antić.

Profesor istorije Jugoslavije na beogradskom Filozofskom fakultetu Ljubomir Dimić smatra da je Broz imao veći značaj kao političar i državnik na svetskoj, nego na domaćoj sceni.

On je objasnio da je Tito, kao vodja Narodnooslobodilačke borbe već u susretima sa liderima Velike Britanije i ŠSR-a, Čerčilom i Staljinom, shvatio šta je realna politika i zato mu pripada zasluga što je jugoslovenska revolucija priznata još pre kraja Drugog svetskog rata.

To saznanje mu je kasnije veoma koristilo u sukobu sa Staljinom 1948. godine i traženju podrške na Zapadu, ali je ubrzo shvatio da je "smrtonosni zagrljaj" obe strane podjednako opasan za njega i zemlju.

Broz je nastojao da se posle Staljinove smrti izmiri sa Rusima, ali je uvideo da u vreme hladnog rata i blokovskog svrstavanja nije dobro oslanjati se na jednu velesilu, i krenuo da upozna neki "treći svet".

"Taj svet je godinama bio na margini svetske istorije i politike i težio da se uzdigne u antikolonijalnim revolucijama, ali to nije mogao da uradi sam. Broz je bio jedini evropski političar koji je u tom svetu počeo da traži spoljnopolitičku alternativu", naveo je Dimić.

Iskustvo sa zemljama "Trećeg sveta" i angažovanje Jugoslavije u UN, pomoglo je Brozu da već početkom pedesetih shvati da se male zemlje, ako žele da opstanu, moraju držati principa u spoljnoj politici.

Tada u Beogradskoj dekleraciji definiše principe spoljnopolitičke orijentacije Jugoslavije na kojima je postavio odnose sa ŠSR-om i na kojima će se nešto kasnije zasnivati politika nesvrstavanja.

Na unutrašnjem planu, Brozova politika pokazala je slabosti i prve znake krize već početkom šezdesetih godina, smatraju istoričari.

Državni dug iznosi milijardu i sto miliona dolara, privreda radi sa 60 odsto kapaciteta, zarade radnika su iznad njihove produktivnosti, a 30 odsto robe takvog kvaliteta ne nalazi tržište za plasman.

Zapuštenu ekonomiju, koja je bila posledica planske privrede, nije bilo moguće reformisati dogovornom ekonomijom, pa reforma i prelazak na tržišnu privredu imaju katasrofalne posledice, a privredni rast zemlje je sa sedam odsto sveden na nulu, objasnio je Dimić.

Ispostavilo se da je samoupravljanje ekonomski nerentabilno i, mada je to shvatao, Tito nije dozvolio da se sistem menja, već samo "dizajnira", smatrajući da je to "najbolji izvozni proizvod Jugoslavije" i da bi svaka kritika samoupravljanja uništavala ugled zemlje u inostranstvu.

Prema rečima Dimića, bitan uzrok krize je bila i vladajuća partija - Savez komunista Jugoslavije - čije okoštale sutrukture nisu razumele promene, niti bile spremne da na vreme preduzmu neophodne reforme, a u tom procesu je "kočničar" bio i sam Broz.

Srpski istoričari su saglasni i da je jugoslovensku krizu generisalo i razvlašćivanje federacije, koje je vodilo jačanju nacionalizma u republikama, u čemu Broz takodje ima posredne i neposredne zasluge.

To je dovelo do učvršćivanja republičkih elita koje započinju svadje oko plana, dohotka, ulaganja, pomoći nerazvijenima, a sporenja s godinama eskaliraju i vode krvavom raspadu početkom devedesetih.

Jugoslavija se suštinski raspala mnogo ranije nego što se misli, već 70-tih, a ono što je usledilo krajem 80-tih godina, samo je epilog, ocenio je Predrag J. Marković iz Instituta za savremenu istoriju.

Jedinstvena država je već tada bila iluzija, postojala je jedna valuta, ali i teritorijalna odbrana, odnosno vojska u republikama, podsetio je on, istakavši da su jedinstvena armija i spoljna politika samo privid, "dok je lokomotiva voza menjana na svakoj republičkoj granici".

Bila je to posledica pobede konfederalističke struje koju je predvodio Edvard Kardelj, a Broz podržao nakon obračuna sa hrvatskim nacionalističkim i seperatističkim masovnim pokretom 1971. i srpskim liberalima 1972. godine, podsetio je Marković.

On je naglasio da bi bilo nepravedno za to kriviti isključivo Broza i da su u donošenju ustavnih amandmana šesdesetih i Ustava iz 1974, koji je vodio razbijanju Jugoslavije, veliku ulogu odigrali srpski funkcioneri.

Marković je naveo da je tada celo slovenačko rukovodstvo stalo iza Kardelja, a Srbi nisu rekli odlučno ne, pa zato "srpske komuniste ne treba lišiti odgovornosti za razbijanje države i Republike Srbije".

I Milan Bjelajac iz Instituta za noviju istoriju Srbije smatra da se Broz već od 1963. oslanja na koncept konfederacije, koji su gurali slovenački i hrvatski komunisti sa Kardeljom i Vladimirom Bakarićem na čelu.

On je podsetio da je lično Tito presekao inicijativu za donošenje amandmana na Ustav 1974. koji su imali kobne posledice na jedinstvo Srbije i tako omogućio realizaciju strategije slabljenja Jugoslavije kroz podrivanje Srbije koja je vidjena kao najjači stub odbrane zemlje.

Srbija je ostavljena sama, njene dve pokrajine su instrumentalizovane u podrivanju njene pozicije, konfrontirana je s ostalim republikama, što je vodilo u tragičnu završnicu jugoslovenske drame, zaključio je Bjelajac.

Nastavak na S media...