Izvor: Večernje novosti, 29.Mar.2015, 12:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Rasni galoperi završavaju u kobasicama

VLASNICI konja u Srbiji, naročito skupih, posebna su sorta ljudi koja je spremna da ulaže u svoje ljubimce samo dok im donose novac, a kad se razbole ili odsluže svoje, neretko ih puste da skončaju u velikim mukama. Četrdeset odsto završi u ilegalnim klanicama, pa meso galopera koje ne bi smelo da se nađe u lancu ljudske ishrane, završi na trpezi. Ovo za "Novosti" otkriva Ivan Rakić, jedini veterinar u Srbiji koji radi operacije na konjima. Dok se on nije upustio u ovu "avanturu", konji >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << su umirali u užasnim uslovima, po pet-šest dana, bukvalno dok im ne puknu creva. Tek retki vlasnici su na vreme shvatali da je rešenje - eutanazija. Rakić je "zanat" izučio na Islandu, diplomu nostrifikovao u Engleskoj, praksu uvežbavao na čuvenom belgijskom univerzitetu Gent, gde su milionske svote uložene u operacionu salu i opremu. Jer, nije lako uvesti u anesteziju konja od 500-600 kilograma. Vratio se kući i rešio da u selu Jabučje, blizu Lajkovca, napravi operacionu salu. Građevinsku dizalicu okačio je o plafon, da bi mogao da podigne konja, tapacirao je dušecima zidove operacione sale da se životinja ne povredi, aparat za anesteziju improvizovao je od aparata koji se koristi u humanoj medicini, a operacioni sto, koji inače košta 20.000 evra, napravio je od gumenog kanua za rafting. Pre tri godine operisao je prvog konja i ovaj je - preživeo.SPASAO POBEDNIKA IMAO sam slučaj punokrvnog ždrebeta koje je iseklo tetivu do koske i starim vlasnicima je bilo mnogo da plate 200 evra za operaciju. Predomislili su se kad sam ja hteo da ga kupim. Posle su ga prodali i danas je taj konj, Mr Bas, najkvalitetniji trkač u Srbiji, sa šest pobeda lane kod nas, dve u Beču i jednom u Budimpešti, priča Rakić. - Pokušao sam da zainteresujem Veterinarski fakultet u Beogradu da napravimo zajedničku operacionu salu, a da oni pošalju pet ljudi na specijalizaciju, sa kojima bih radio. Nisu bili zainteresovani, pa sam u posao ušao sam. Nisu mi čak objavili ni stručne radove, koje sam posle publikovao u prestižnom britanskom "Veterinari tajmsu" - kaže Rakić. Za dve i po godine nagledao se svega i svačega. Ljudi su dovodili konje kad su već u kritičnom stanju i kad hirurzi mogu, pošto ih otvore, samo da konstatuju nekrozu creva i uspavaju ih. Zbog poslednjeg koji je uginuo odlučio je da progovori javno o svemu što se dešava u tom svetu. - U pitanju je konj plaćen 12.000 funti (više od 15.000 evra), koji je, po rečima trenera, vlasniku prošle sezone doneo 50.000 evra, i to u Srbiji gde su nagrade na trkama male i neredovne - kaže Rakić. Vlasnik bolesnog konja obratio se prvo Veterinarskom fakultetu, odakle su ga uputili na Ivana. - Rekli su mi da ima problem sa trbuhom od tog jutra, da bismo kasnije, kad smo ga otvorili, shvatili da je bolestan najmanje od tri do pet dana. Na kraju se ispostavilo da je bolestan cele nedelje i da su pokušali sami da ga leče lekovima na crno. To vlasnici životinja rade često, umesto da zovu veterinara - kaže Rakić. Na konju se videlo da je dehidriran i puls mu je bio 108. Kada puls pređe sto, pravilo je da životinja ne preživi. Rakić je ovo predočio vlasniku, koji ga je molio da učini sve što može. Petoro ljudi učestvovalo je u operaciji skoro cele noći. Uvođenje konja u anesteziju traje bar sat i po, pa operacija i buđenje još dva-tri sata, raspremanje operacione sale isto toliko. Uz sve to, potrošeno je i 100 litara infuzije (75 litara košta 18.000 dinara), antibiotici, analgetici i anestetici (koštaju oko 500 evra)... Konj je živeo dva dana, počeo je da jede i reaguje na druge konje, ali je na kraju ipak posustao i uginuo. Vlasnik je odbio da plati 1.500 evra, koliko košta operacija, i sve to propratio uvredama na račun veterinara, tipa "đubre jedno" i "džukelo, bogatiš se na tuđoj nesreći". - Ništa nije pomoglo ni to što sam mu predočio troškove i cenovnik, koji je već znao, zarade ljudi koji su se namučili tokom operacije, činjenicu da napolju takve operacije koštaju 4.000-6.000 evra, bez obzira na to da li konj preživi. Neplaćanjem mi je onemogućio da kupim zalihe lekova i pomognem nekom drugom konju. Rakić kaže da mu seljaci, posebno Romi iz okolnih sela, koji obožavaju konje, nikada nisu ostali dužni. Sa bogatašima, po pravilu, ima taj problem. Za većinu je, kaže, konj stvar prestiža. Ne vežu se emotivno, o konju brinu treneri, a oni su zadovoljni samo dok galoper donosi novac. - U svetu postoje pasoši za konje u kojima je izričito navedeno da su u pitanju galoperi, čipovani, i da ne smeju da završe u lancu ljudske ishrane, jer su celog života kljukani hormonima, analgeticima, antibioticima... Kod nas su pravila neprecizna, pa nema klasičnih pasoša za konje, kakve imaju psi ili mačke, a ovo meso, iako su galoperi primali "fenilbutazone" i druge lekove, prodaje se po kasapnicama kao kobasice. Kilogram žive vage košta evro, pa vlasnik konja od 500 kila može da ga proda za 500 evra. Ali, cena raste ako se prodaje meso, pa ilegalni klaničar za istranžiranog konja iste težine može da dobije 1.000 evra! Meso iz ilegalnih klanica prodaje se na crno i nije prošlo veterinarsku inspekciju, tvrdi Rakić. KUPUJU ŠVERCOVANE VAKCINE LOŠI propisi rađaju i druge probleme. Recimo, zabranjuju transport bolesnog konja iz tačke A u tačku B, bez obzira na to da li je reč o puknutoj tetivi ili zaraznoj bolesti. Tako, praktično, svi koji voze konje kod veterinara, prevoze ih bez obaveznog nalaza veterinarskog inspektora. Tačnije, švercuju ih! Iz šverca ljudi kupuju i vakcine za konje, pošto kod nas ove nisu registrovane. A konj, ako vlasnik hoće da ga osigura ili kandiduje za trke, mora da bude vakcinisan. Osiguranje, inače, košta 20 evra mesečno i pokriva troškove operacije do 3.000 evra.

Nastavak na Večernje novosti...