Izvor: Danas, 05.Maj.2015, 23:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Promena partnera
Zamrli razgovori Kiprana o državnom zajedništvu Grka i Turaka dobijaju ne samo priliku da se obnove, već i da se posle decenija neuspeha začne prihvatljivo rešenje jednog od najstarijih evropskih zamrznutih sukoba. Izborom umerenog levičara Mustafe Akinčija za predsednika na severu ostrva, Nikos Anastasiadis, liberalni konzervativac i političar desnog centra, ranije ustoličen na jugu, stekao je - ma kako ideološke odrednice aktera zvučale suprotno - "prirodnog partnera za mir". >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas <<
Značajan zajednički imenitelj dvojice lidera jeste što ne predstavljaju "patriotske perjanice"; mnogo više su zagovornici nasušnih životnih potreba dve zajednice, pritisnute teškom ekonomskim iskušenjima. Ne tako davno Grci su bili pred pretnjom bankrota, Turcima je - dopunjava londonski Gardijan - "skresana finansijska apanaža Ankare, koja im jedina priznaje nezavisnost" i po navodu istanbulskog lista Zaman, prilaže budžetu 900 miliona evra godišnje. Sporazum bi doneo olakšanje od teškog tereta, jednima od lančane dužničke krize, drugima od izolacije i potpune zavisnosti od starijeg brata, kopnene Turske.
Nedovršene mirovne partije posle "zaštitničke invazije" turske armije 1974. stalno su bile u raskoraku sa očekivanjima, posebno kad je 2004. turski sever na referendumu prihvatio plan generalnog sekretara UN Kofi Anana za ujedinjenje, a grčki jug jednako ubedljivom dvotrećinskom većinom odbacio. Džejms Ker Lindsi iz Londonske škole za ekonomiju, pomni pratilac kiparskih mena, ovom prilikom nazire bolje izglede: "Akinči, više nego bilo koji drugi kandidat sa Grcima može da postigne potreba kompromis."
Posle razgovora prekinutih prošle jeseni, "trenutak je za obe strane", rekao je i sam 67-godišnji Akinči, još uoči pobede na biralištu. Anastasiadis je odmah po proglašenju rezultata telefonom čestitao susedu, a predstavnik za štampu Nikos Hristodulidis je dodao: "Republika Kipar pozdravlja izbor Mustafe Akinčija kao lidera turske zajednice, koji se javnim istupanjima zalaže za potrebu ponovnog ujedinjenja zemlje." Ovakva priznanja nisu česta na podeljenom ostrvu, gde toliko dugo vladaju međusobne sumnje i nepoverenje.
Svojevremeno je Nikos Anastasiadis jedini među grčkim kiparskim političkim prvacima podržao Ananov plan o dve federalne zone sa labavom centralnom vladom za "uvezivanje" raspolućene zemlje. Kasnije, kad je postao predsednik, okvir za budućnost - pred neuspele razgovore sa Dervišom Erogluom, Akinčijevim prethodnikom, bila je - kako je saopštavano virtuozna mapa puta: "Ujedinjeni Kipar, kao federalna država. biće utemeljen na političkoj jednakosti Grka i Turaka, imaće jedinstven međunarodni identitet i jedan suverenitet, kakav uživaju sve članice UN, koji proističe podjednako od samostalnosti obe zajednice. Postojaće jedinstveno kiparsko državljanstvo, uređeno po federalnom zakonu. Svi će, takođe, biti građani i ili grčke ili turske konstitutivne države (ovaj ključ biće unutrašnji i ni na koji način zamena za jedinstveno kiparsko državljanstvo). Ustav će, kao vrhovni zakon, precizirati sve nadležnosti u složenoj formuli nezavisnosti i povezanosti i neće dozvoliti bilo kakvo preklapanje i mešanje. Za moguće sporove je nadležan Federalni vrhovni sud. Biće zabranjena svaka secesija ili unilateralna promena, a čitav paket biće odobren na istovremenom referendumu grčke i turske zajednice. Bila kakva arbitraža je, u kasnijim nedoumicama, isključena." Ovakav papir je pohranjen u diplomatskim arhivama.
Džejms Ker Lindsi smatra da je pred kiparskim Turcima izbor: "Ili da budu apsorbovani u Tursku, koja pod Erdoganom sve više okreće leđa Evropi, ljudskim pravima i demokratskim standardima, ili da naprave sporazum sa Grcima i da imaju svoje mesto u državi, koja je deo EU." Grčki dnevnik Sajprus meil naglašava "vidljivo osećanje da se nešto promenilo na severnom delu Kipra i da tamošnji Turci osećaju da su blizu nečeg važnog". Dodaje i opomenu o večnom političkom klatnu, koje se kretalo između krajnosti, uz navođenje zanimljivog mišljenja antropologa Rebeke Brajant da "Akinči nije izabran samo - možda čak ni prvenstveno - da bi radio na federaciji, već da stane u odbranu sunarodnika, pri čemu se ne misli ni na Grke, ni na međunarodnu zajednicu, nego prvenstveno na patrona i pretpostavljenog zaštitnika, Tursku", od čije opšte dominacije je, uključujući i Erdoganovo klizanje u islamizaciju, potrebna zaštita. Najpre se ipak očekuju obostrani gestovi dobre volje, od grčkog davanja mapa davno postavljenih minskih polja, do turskog otvaranja ratnim izbeglištvom ispražnjene četvrti Varoše u Famagusti, i dozvola da se mobilna telefonija iste mreže čuje na obe strane linije, preko koje susedi mogu da se dovikuju. "Velika politika", razumljivo, dolazi kasnije.
Akinči i Anastasiadis su rođeni u istom mestu, Limasolu. Možda i to može da pomogne, nadaju se najuporniji optimisti.
.jpg)
