Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Feb.2015, 20:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Bradić: Tržište u kulturi gotovo da ne postoji
Troši li država racionalno novac namenjen kulturi, tj. kulturnim ustanovama i priredbama? Ako ima neracionalnosti, koje bi one, po vašem mišljenju, bile?
Država je najbolji kupac u kulturi. Ali, država je istovremeno i najbolji proizvođač u kulturi. Odlučivanje o tome da li je bolje proizvoditi ili kupovati jedan je od najznačajnijih problema s kojim se sreće svaka politika, u zavisnosti od budžeta koji je namenjen za određene oblasti. Nekad je jeftinije kupiti gotov >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kulturni proizvod, ali je važnije uspostavljati lanac proizvodnje koji će opravdati ulaganje i održavati kulturni sistem. Zato je neophodno praviti ravnotežu između ulaganja na dugoročni period, kroz rad institucija, grupa ili pojedinaca, i na kratkoročni period – kroz programe manifestacija. U trenutku kada je u pitanju opstanak čitavih oblasti umetničkog stvaranja, najracionalnije bi bilo uvećati procenat izdvajanja za kulturu.
Treba li praviti razliku, tj. hijerarhiju, među kulturnim ustanovama i priredbama. Da li država treba da ima prioritete pa da više novca daje za visoku kulturu, recimo JDP, SNP.., a da uopšte ne finansira Guču i Exit, recimo. Na osnovu vašeg iskustva, da li je to uopšte moguće pošto političari više traže da se finansiraju masovne priredbe?
Razlika među institucijama i manifestacijama postoji, ali je hijerarhija urušena. Zato se događa da država finansira manifestacija koje su po definiciji komercijalne, a ne podržava one koje pripadaju visokoj kulturi. Programi koji nemaju veliku medijsku pažnju prestali su da budu važni. Zbog toga menadžeri institucija i promoteri festivala nastoje da osmisle probitačne kampanje kojima će privući pažnju medija i nametnuti se finansijerima. Naši festivali su tako postali „vodeći u svetu i regionu“, koncerti muzičkih zvezda „događaji godine“, a da se nisu ni dogodili, cene karata su prestale da budu ekonomska kategorija, bitna je pena i svetlucanje, poželjan je crveni tepih... U dilemi Guča ili Exit uvek sam birao Bitef i Bemus, dok su zainteresovani političari finansirali „kulturne priredbe“ popularnih pevača preko ministarstava koja su za njihove nastupe rado menjala kilometar autoputa ili dnevni kop uglja. To je kod nas poznato još iz Nušićevih komedija.
Da li kulturne institucije treba više da se okrenu „tržištu“ i da se manje oslanjaju na državu? Drugim rečima, mogu li menadžeri kulturnih ustanova da zarade više novca nego do sada PR i marketinškim akcijama, kojima bi i privukle više gledalaca i, što je važnije, obezbede više sponzora/donatora itd.
U oblasti izvođačkih umetnosti ekonomika kulture je usmerena na troškove ansambla, a ne na mesta održavanja predstava. Kulturne institucije imaju određene „fiksne“ troškove koje država obezbeđuje. Kod nas u te troškove spadaju zgrade, plate zaposlenih i objavljeni programi. Promene modela finansiranja u kojem bi država finansirala delatnost određenih institucija, a ne plate i infrastrukturu, mogla bi da u određenoj meri bude podsticajna. Na taj način bi se razdvojili troškovi mesta gde se odigravaju pozorišne predstave i troškovi izvođačke kompanije. Zakon o kulturi nudi tu mogućnost, ali potrebna je izmena i druge zakonske regulative. Do tada, ono na šta menadžeri institucija mogu da utiču su varijabilni troškovi, na primer broj produkcija i predstava u određenom periodu. Kada je zbog svetske ekonomske krize Arts kaunsil Britanije umanjio dotaciju Nacionalnom teatru u Londonu, menadžment teatra je nedostajući novac obezbedio prodajom svoje najgledanije predstave „Ratni konj“ komercijalnim teatrima Vest enda, smanjivanjem broja angažovanih glumaca i ukidanjem nedeljnog matinea. Na taj način, kao i dodatnim marketinškim aktivnostima, moguće je popuniti „rupe“ u budžetu institucija ili manifestacija. Međutim, imajući u vidu stanje u našoj ekonomiji, šanse menadžera nisu velike. A tržište u kulturi gotovo da ne postoji.
Kakvo je u tom pogledu vaše iskustvo kao direktora, a kakvo kao ministra, odnosno jesu li direktor i ministar makar naknadno bili „u sukobu“?
Pozorišna produkcija zahteva opsežno planiranje umetničkog direktora sa timom saradnika, kao i prethodna finansijska ulaganja. Nastojao sam da unapred obezbedim uslove kako bi pozorište moglo da realizuje svoj program. Što se tiče ministarstva, tu su procedure bile složenije. Državne procedure su spore, često neefikasne i ponekad apsurdne. „U sukobu“ sam bio kada sam na mestu ministra pokušao da delujem kao direktor.
Šta mislite o „projektnom finansiranju“ u kulturi? Kakav model finansiranja kulture bi po vašem mišljenju bio najpogodniji za Srbiju? Da li je u tom pogledu potrebna radikalna promena svesti kulturnih radnika?
Mnogi umetnici žive i rade na tržištu i kreiraju svoje projekte. Zakon je u kulturi izjednačio javni, privatni i civilni sektor. Dakle, problem je primena zakona i promena svesti. Model finansiranja po projektu svakako je dobar i podsticajan. Valjalo bi pravovremeno raspisivati konkurse i u procesu odlučivanja o grantovima imati kompetentne članove komisija. Nevolja sa implementacijom modela projektnog finansiranja je što niko ne bi želeo da napusti stečena prava i stalno zaposlenje u javnom sektoru. A trebalo bi izaći iz javnih službi i
.jpg)
