Izvor: Politika, 05.Jul.2013, 16:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mesto pod suncem

Stiče se utisak da je državnim činovnicima mnogo dosadno na njihovim poslovima pa im treba određena vrsta hobija

,,Svako od nas će da odrtavi na mestu gde je raspoređen pravosnažnom odlukom!”, kaže otprilike direktor Šojić mlađem referentu Pantiću u legendarnom filmu ,,Tesna koža”.

Priča o birokratiji, državnoj službi i javnim preduzećima je nekako uvek bila aktuelna. Raspodela kadrova na radna mesta za koja su stručno o(ne)sposobljeni uvek je u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sebi imala i humoristički potencijal. Kažu da je prvi gradonačelnik Niša bio stolar, što, ako imamo u vidu kako danas, recimo, estradni menadžeri brinu o prohodnosti naših puteva, nije ništa neobično.

Ovaj nesvakidašnji potencijal našeg običnog čoveka koji je, jelte, rođen za sve i nema posla koji ne zna da radi primetio je davne 1906. godine i tadašnji „Politikin” kolumnista Ben Akiba. Za neupućene (ako takvih opšte ima) – to je bio pseudonim pod kojim je tvrdi kolumnistički ’lebac zarađivao Branislav Nušić.

U tekstu naslovljenom „Svak na svom mestu” dobri Aga piše kako je na zahtev svog prijatelja stranca krenuo da obiđe naše stručnjake i zamoli ih da mu daju podatke iz svoje struke u vezi saistorijom, vojskom, javnimustanovama, državnimi privatnim odnosima... I tako, pođe redom Nušić, prvo kod profesora istorije i literature. Ali, umesto podataka koji su mu potrebni, od njega dobije studiju na temu „O železnicama uskoga koloseka”.Onda ode kod doktora medicine pa ustanovi da ovaj radi na velikom delu sa temom „Spoljna politika Srbije”.Sveštenika zatekne kako dovršava članak naslovljen ,,Kakvo nam naoružanje za našu vojsku treba”, inženjer se bavi aspektima šumadijskog dijalekta, dok se oficir koga je posetio naš Akiba bavi pisanjem poezije – i to u ciklusima: „Njoj”, „Proleće”, „Spomenke”, „Zimzelenke”, „Nevenke” i tako dalje.Na kraju ode kod advokata,da bi saslušao njegov članak pod naslovom „Kako valja sejati mrkvicu”.

„Nemoguće...”, opisuje Nušić svom prijatelju strancu. „Nemoguće je doći do podataka, jer u Srbiji ne može nikako da se uhvati ko se čim bavi.”

Baš kao i u slučaju kada odgledamo neku od Nušićevih drama, zapitamo seda li se išta promenilo za ovih sto i kusur godina.

Ovde, na jugu doskora smo imali predsednika jedne opštine koji je bio prosto rođen za sve. Čovek je istovremeno uspevao bude Deda Mraz, vozač dvokolice, padobranac i vajar. Jedino što mu nije baš polazilo za rukom jeste posao predsednika opštine. A jedan od bivših rektora univerziteta je bio šlager pevač. I to odličan. Snimio je čak i dva kompakt diska. U Soko Banji sam upoznao reumatologa koji tvrdi da mu je osnovna vokacija arheologija,a da se medicinom i sedenjem u raznim upravnim odborima bavi da bi „preživeo”. Takođe mi se kleo u diplomu i partijsku knjižicu da je planina Rtanj šuplja i da je u pitanju piramida koju su napravili vanzemaljci. O mojim kolegama književnicima da ne govorim, ima ih među automehaničarima, računovođama, bankarima, većnicima... Kreneš u katastar da pitaš za među zbog koje se deset godina tužiš sa komšijom, a onaj uštirkani sa druge strane stola ti vadi ukoričenu knjižurinu od petsto strana i pita da mu napišeš recenziju. Službenica u pošti mi kaže: „Sram vas bilo, niste čitali moju zbirku pesama.” Bibliotekarka u malom mestu uz uzdah se vajka: „Eh, kakav sam sopran mogla ja da budem...” Jedan narodni poslanik mi je svojevremeno naširoko i nadugačko govorio o svojoj teoriji kako Ajnštajn nije bio u pravu što se tiče relativiteta... Čak je i pisao neke formule flomasterom na kafanskoj salveti. Čovek je inače po obrazovanju agronom.

Uopšte uzev –svi znaju sve. Kada prosečnog Srbina pitate da li zna da vozi avion dobićete odgovor: „Nisam još probao...”

Ono što svakako treba da nas zabrine jeste to da ti ljudi, neostvareni pesnici, balerine sa dve leve noge, promašeni slikari i nekadašnje velike fudbalske nade, danas,sa mesta koje obasjava sunce sigurnosti udržavnim jaslama, u većoj ili manjoj meri odlučuju o našim životima.

Stiče se utisak da je državnim činovnicima mnogo dosadno na njihovim poslovima pa im treba određena vrsta hobija. Vlast bi, samim tim, trebalo da organizuje kurseve heklanja, slikarske kolonije, takmičenja u preferansu, škole kreativnog pisanja, obuku za skakanje padobranom i slično. A za poslove šalterskih službenika, poslanika, odbornika, opštinara, mogu da se regrutuju volonteri iz one vojske što je stacionirana u rezervi na strateškom mestu u birou za zapošljavanje tako da bi činovnici, poslanici, predsednici, većnici i ostali mogli da se bave onim što stvarno vole i tako doprinesu našoj književnosti, istoriografiji, arheologiji, matematici, operi i fudbalu.

Mi građani ćemo već nekako da se snađemo, a i da odrtavimo, svako u redu ispred šaltera na koji je raspoređen.

Pravosnažno.

Dejan Stojiljković

objavljeno: 05.07.2013.

Nastavak na Politika...