Izvor: Večernje novosti, 27.Avg.2013, 10:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljuba Tulijeva: Moje srce je sada mirno

BOG i dobri ljudi opet su me nagradili. Evo me, ponovo u Srbiji. Stojim pred spomenikom mog jedinog brata. Palim mu sveću i molim se za nezaborav svih junaka koji su, kao Saša, jurišali za slobodu. Ljuba Tulijeva (76) iz Minska u Belorusiji drugi put je u Slancima kraj Beograda, na grobu svog brata crvenoarmejca. Rukom nežno miluje sliku mladog vojnika. Aleksandar Pavlovič Dubrovski imao je samo 21 godinu kada je poginuo ovde, u Slancima, oslobađajući Beograd. Dočekao je da oslobodi Sovjetski >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Savez, ali to nije bio kraj njegovog rata. Sa saborcima iz Crvene armije nastavio je marš protiv fašizma. Stigao je nadomak Beograda, ali u oslobođenu prestonicu Srbije nije uspeo da uđe. Pao je svega dva dana pre nego što je zvanično završena jedna od najvećih bitaka na Balkanu. Njegovo ime uklesano u hladnom mermeru, među još petnaest srpskih ratnika. Starica ćuti i plače. Grudu zemlje koju je ponela iz zavičaja i sada je, kao i pre dve godine kada je prvi put zahvaljujući „Večernjim novostima“ posetila njegov grob, rasula kraj oraha. Drvo-zapis čija krošnja natkriljuje spomenik meštani su zasadili te davne 1944, u slavu palih junaka.RUKA PRIJATELjA - DIRNUT stradanjem mladog Dubrovskog, dugo sam mislio koliko je duboka patnja i čežnja baka Ljube, da posle sedam decenija nade i traganja položi cvet na grob brata - kaže Saša Savićević. - Drago mi je što sam ovoj jednostavnoj i divnoj ženi, čije oči zrače toplinom, pružio ruku prijateljstva. U mojoj kući i duši uvek ima mesta za nju. Bila mi je dužnost i velika čast da učestvujem u akciji „Novosti“. Priča o sudbini bake Ljube stigla je do nas pre dve godine zahvaljujući Zoranu Jeftiću iz Kragujevca, koji je u Minsku upoznao njenu unuku Olgu. Potresen Ljubinom pričom o njenom bratu junaku, pisao je na razne adrese. Jedno pismo stiglo je u „Novosti“. Posle prvog teksta objavljenog u našem listu javili su nam se istog dana Saša Savićević, iz „Rusije danas“ i Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“. Zahvaljujući njima baka Ljuba je sa ćerkom Alenom i unukom Olgom doputovala u Beograd i ostvarila san dug sedam decenija. Ovih dana opet je došla u Srbiju. Saša Savićević je bio njen domaćin. Pred polazak, kao i prošli put, od uzbuđenja nije mogla da zaspi. Samo je dugo, kaže, sklapala ruke moleći se da joj bog da snagu da izdrži. - Vukla ju je snaga srca - kaže njena ćerka Alena. - Često je ponavljala: „Da li ću ponovo posetiti Aleksandrov grob?“ I dugo je smišljala šta će da mu srcem saopšti. Posle obilaska spomenika u Slancima, njihov domaćin ugostio ih je i u selu Raščići, kraj Ivanjice, u domu Savićevićevih predaka. Upoznala je dušu Srbije, družeći se sa dobrim ljudima iz ivanjičkih sela. - Upoznala sam vaše običaje, verovanja, videla kako se živi u srpskom seoskom domaćinstvu. Slušala sam srpsku muziku, jela srpske specijalitete, a naterali su me da probam i srpsku rakiju koju Saša proizvodi - kaže baka Ljuba, ponosna što je naučila nekoliko srpskih reči. Gošće iz Belorusije posetile su i manastir Studenica i poklonile se moštima Svetog Simeona - velikog knjaza Stefana Nemanje i njegovog sina Stefana Prvovenčanog i Anastasije, majke Svetog Save. - Vi živite na nebu - rekla je baka Ljuba obilazeći Goliju. Krajputaši su na nju ostavili poseban trag. Njena ćerka Alena Valkovič kaže da je zastajala pokraj svakog, dugo ih gledala kao da je pronalazila u ovim belezima uspomenu na sve heroje izginule daleko od svojih kuća. Na rastanku, odlazeći iz Raščića, baku Ljubu, njenu ćerku i unuku ispratilo je celo selo. Bilo je i suza.POSLEDNjE PISMO LjUBA Tulijeva ne odvaja se od poslednjeg Aleksandrovog pisma, koje je stiglo 30. septembra 1944, samo 17 dana pre nego što je on poginuo na frontu. Na žutom papiru, nebrojeno puta presavijanom, piše: „Kao i svi ratovi, i ovaj je besmislen. Ljudi ginu. Ne mislite na mene! Ja sam dobro. Branim čast i kao svi pravdoljubivi ljudi maštam o slobodi. Majko, izdrži! Čuvaj moje sestre.“ - Kući se vraćam srećna. Upoznala sam divne ljude. A moje srce drhti jer sam ponovo bila na Aleksandrovom grobu. To je nagrada mom životu. Celog života sam brinula da ću otići sa ovog sveta, a da neću stati na njegov grob i zapaliti mu sveću - kaže Ljuba Tulijeva. PLEMENITOST Ljuba je godinama tragala za grobom svog brata, koga je kao petogodišnja devojčica sa stanice u Minsku sa majkom i dve sestre ispratila na front. Nije se nadala previše. Samo je i dalje, svaku noć polazila na počinak sa mislima o Aleksandru, mladom inženjeru, dobrovoljcu sovjetske vojske koji je juna 1941. krenuo u rat. Zauvek. A onda, kako to život ume da režira, saznala je od prijatelja koji su putovali u Beograd da postoji grob nedaleko od Beograda na kome je uklesano Aleksandar Pavlovič Dubrovski. Ali trebalo je stići do Beograda. Za to su se pobrinule „Novosti“ i, kao i uvek, plemeniti ljudi.

Nastavak na Večernje novosti...