Izvor: Blic, 16.Avg.2010, 12:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Gordana Kuić: Moj maturski rad pregledao je Ivo Andrić

U maturskom radu bavila sam se analizom likova iz dela Ive Andrića. Bilo me je strah kako ću proći, pa danima nisam izlazila iz kuće iščitavajući Andrićeve romane i pripovetke.

Moja tetka Riki je kao balerina poznavala Milicu, kostimografkinju Narodnog pozorišta i suprugu poznatog pisca. Riki je zamolila Milicu da mi Andrić lično pregleda maturski rad. Nisam mogla da hodam koliko su mi noge drhtale od treme dok sam išla do Andrićevih. Pisac je sedeo ozbiljan u svojoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << fotelji kada sam ušla u njegovu radnu sobu. Nisam mogla da govorim i jedva sam promrmljala: „Dobar dan, gospodine Andriću." On se nasmejao i staloženo mi kazao da sam divno napisala maturski rad i da sam marljiv učenik, počinje ispovest za „Blic nedelje" Gordana Kuić, književnica.

U novembru 1961. godine bila sam brucoš na Filološkom fakultetu kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost. Svima sam hiljadu puta prepričala kako mi je nobelovac pregledao maturski rad.

Metodije

Blanka Levi i Metodije Kuić sreli su se u Sarajevu. Sefardska Jevrejka i Srbin iz Mostara dvadesetih godina prošlog veka nikako u javnosti nisu mogli da predstavljaju ljubavni par. Metodijeva familija je generacijama vodila trgovinu u Mostaru i bila na glasu po čestitosti i marljivosti. Uprkos sasvim izvesnoj budućnosti u Hercegovini, Metodije je odlučio da se osamostali i počne od statusa kalfe u Sarajevu. Bio je marljiv. Malo pomalo stigao je do sopstvene trgovine „Drina DD", nekoliko bioskopa u vlasništvu i dnevnih novina „Jugoslovenska pošta". Kada je upoznao Blanku, bio je jedan od viđenijih trgovaca u Sarajevu.

Blanka

Blanka je imala četiri sestre i njena familija je bila siromašna. Tada je brak između siromašne Jevrejke i bogatog Srbina predstavljao društveni skandal. Metodije je kao i svaki tipični Mostarac nekoliko puta ostavljao Blanku bez namere da se ikada s njom oženi. Nije hteo da ugrozi ugled mlade devojke, ali ona se zaljubila i strpljivo ga čekala sve dok Metodije nije iznajmio stan u kojem ih je, konačno srećne, zatekao Drugi svetski rat. Metodije je bio obavešten čovek i znao je šta Hitler sprema Jevrejima, pa se u nekoliko dana verio i oženio s Blankom. Ustaše su zajedno sa nacistima ušle u Sarajevo i odmah streljale ili odvele u logore sve viđenije Srbe. Metodija su zatvorili, ali je mnogo viđenijih Sarajlija intervenisalo za njegovo oslobađanje. Zadužio je mnoge ljude svojom dobrotom, pa su ga posle nekoliko dana prebacili u bolnicu odakle je pušten na kućno lečenje. Posle nekoliko sati Blanka i Metodije su samo u odelu pobegli za Beograd.

Rođena usred rata

Blanka me je rodila u sredrata 1942. godine, pošto je jedva priznala Metodiju da je trudna jer on nije želeo da rizikuje još jedan život u svojoj porodici u okupiranom Beogradu. „Novi život u svom tom umiranju u tragediji će nas oplemeniti i obavezati da preživimo", kazala je Blanka Metodiju. Posle rata smo stalno zadirkivali mamu da se nikada ne bi udala da Hitler nije odlučio da porobi svet.

Oslobođenje

Oslobođenje Beograda nam je donelo nove patnje jer su nove vlasti mojoj porodici oduzele sve, a Metodija poslale u borski rudnik pod optužbom da je bio predratni kapitalista. Jedino nam nisu oduzeli porodičnu toplinu i ljubav. Moja tetka Riki Levi, koja je bila balerina, živela je s nama. Ona je junakinja mog romana „Miris kiše na Balkanu". Tata nas je povremeno obilazio i tada sam bila presrećna.

Imala sam dve haljine i nikako nisam mogla da se odlučim u kojoj ću ići u šetnju s roditeljima, pa je Metodije jednom prilikom izgubio strpljenje, podigao me rukama u vazduh i bacio na krevet. Plakala sam glasno i dugo. Niko od ukućana nije mogao da me smiri jer otac do tada nije podigao glas na mene. Jedva su me umirili, a Metodije je kasnije govorio da je taj događaj izuzetak od pravila da je on izuzetan otac. Kada je odrobijao svoje u Boru, vratio se u Beograd, ali nikako nije mogao da nađe posao jer su nas vlasti tretirale kao građane poslednjeg reda. Čak nam nisu dali ni tačkice za hranu. Bili smo očajni, ali su ljudi iz njegovog nekadašnjeg preduzeća „Drina" u Sarajevu angažovali mog oca kao dobavljača u Beogradu. Nekadašnji vlasnik firme bio je srećan što je postao njen spoljni dobavljač i po ceo dan je jurio šljive i četke po Beogradu, i to vozom slao za Sarajevo.

Sustanari

Gradski komitet je procenio da imamo višak stambenog prostora, pa nam je dodelio sustanare koji su nam trideset godina jeli dušu i kidali živce. Oni su sa sobom doneli i sopstveno „vaspitanje" i navike, koji su bili šokantni za moju porodicu. Neprestano su urlali jedno na drugo bez ideje da još neko živi u njihovoj neposrednoj blizini. Gledala sam kako moja majka riba pod u našem delu stana dok sustanarka podbočena u sjajnom šlafroku i s papilotnama u kosi viče na nju jer nije zatvorila vrata pa se ušinula od promaje. Moji roditelji bi živeli duže da nisu morali da trpe sustanare u sopstvenom stanu. Od silnog i konstantnog nerviranja Metodije je postao dijabetičar a ja sam često u strahu plakala sklupčana u našoj prepolovljenoj dnevnoj sobi. Ukupno četrnaest puta su nas tužili sudiji za prekršaje i svih četrnaest puta su izgubili spor. Ma koliko moj otac nosio žig predratnog kapitaliste u novim društvenim okolnostima, sudije su zbog sopstvene časti odbacivale te tužbe. Opštinske vlasti su nekoliko puta našim prinudnim komšijama nudile zaseban stan, ali „gospođa" učiteljica u penziji je sve to odbijala jer joj je bilo stalo da živi na sunčanoj strani Njegoševe ulice. Tek kada je u proleće 1976. naša komšinica bez dece umrla u stanu do našeg, gospođa je pristala da prekine svoj sustanarski staž. I danas živim u tom stanu u Njegoševoj ulici.

Suknja sa žiponima

Direktorka XIV gimnazije koju sam pohađala zvala se Stojanka, a nadimak Partizanka donela je direktno s fronta. Volela je da uleće u odeljenja bez najave. Svi profesori i đaci u školi su se plašili Stojanke. Živeli smo prilično skromno, ali kada sam se upisala u gimnaziju, počeli smo da dobijamo pakete od moje tetke Klare Dvornik koja je živela u Njujorku, jer nije želela da dočeka komuniste u Beogradu. U jednom od tih paketa se uz tada neprocenjiv kilogram kafe našla suknja „pun krug" sa žiponom od sedam volana i lasteks kaišem. Kada sam se u tome pojavila u školi, svi su mislili da sam ćerka nekog partijskog rukovodioca.

Stojanka je po svom običaju kao furija uletela u učionicu i pred svima mi zadizala suknju i brojala volane. Bila sam sigurna da ću od straha umreti pred celim odeljenjem. Nisam znala da li stojim na podu ili na plafonu. Otrčala sam kući i više nikada nisam otišla u školu u modernoj garderobi. Razredna mi je rekla da sam stekla lošu reputaciju u školi i da bi trebalo da odem na radnu akciju i učlanim se u SKOJ kako bih se resocijalizovala s ostalom decom.

Brigadirka

Pitala sam oca da li da idem na radnu akciju, ali on mi je mudro rekao da tu odluku moram sama da donesem. Nikada mi nije ostrašćeno objašnjavao kako su komunisti terorisali našu porodicu jer nije želeo psihološki da me izoluje iz sveta u kojem sam živela. U SKOJ se nisam upisala, ali sam na radnu akciju otišla. S ostalim brigadirima pravila sam divno izletište od šipražja na Adi ciganliji. Spavala sam na šatorskom krilu rasprostrtom po zemlji i dobila sam užasne žuljeve od kopanja. Dlanove nisam videla od plikova. Imala sam poštedu jedan dan, pa sam za akcijaške novine napisala tekst o logorskim vatrama. To se dopalo članovima štaba, pa sam od tada prestala da kopam i počela redovno da pišem za novine. Preko dana sam brigadirima nosila vodu i bila baš ponosna na svoj novi status u brigadi. Moja radost nije dugo trajala jer sam brzo zaradila gnojnu anginu i pala u krevet s temperaturom od 40 stepeni. Buncala sam u snu i štabni lekar mi je jedva spasao život. Rekao mi je: „Gordana, umalo da te izgubimo zauvek."

Američka romansa

Tetka Riki je otišla u Njujork na operaciju kuka i po povratku u Beograd zatekla je mog oca kako leži u krevetu posle moždanog udara. Bila sam na drugoj godini studija i Riki je odlučila da me oraspoloži jednim letovanjem. Odvela me je u dubrovački hotel „Ekscelzior", što je za mene predstavljalo nepojmljivu raskoš. Na plaži me je diskretno ali uporno šacovao mladić sa velikim prstenom na ruci. „On je Amerikanac", šapnula mi je Riki i krenula prema njemu. Pocrvenela sam kao bulka. Moja tetka je pričala s njim i ispostavilo se da je prsten njegovo univerzitetsko obeležje. Upoznala me je sa Didlijem Taftom, studentom Jejla.

Njegov pradeda je bio Vilijam Hauard Taft, 27. predsednik SAD, o čemu uopšte nisam imala pojma kada mi se udvarao i recitovao na Stradunu. Zaljubili smo se mnogo oboje i tada sam odlučila da jednu godinu studija provedem na Hanter koledžu u Njujorku. Putovali smo po SAD i upoznavali mnoge zanimljive ljude, ali mi je nedostajala mama i posle godinu dana propala je moja američka romansa. Vratila sam se u Beograd, upisala četvrtu godinu studija i pitala mamu od čega ćemo živeti pošto mi je otac u međuvremenu umro od drugog moždanog udara.

Realnost krize

Samo s Metodijevom penzijom ne bismo uspele Blanka i ja ni da se prehranimo, a kamoli da skromno živimo. Zato sam se javila na oglas američke ambasade u kojem su tražili prevodioce. Imala sam još dva ispita i diplomski do kraja studija. Posle tri različite faze razgovora s ljudima iz ambasade, konačno su me zaposlili. Radila sam od osam ujutro do šest po podne i bila ponosna što izdržavam mamu i mene. Uzela sam nekoliko dana odmora da bih diplomirala i bila prebačena u odeljenje za kulturu ambasade SAD u Beogradu. Kasnije su britanska i američka ambasada organizovale seminare za profesore engleskog jezika širom SFRJ. Bila sam zadužena za organizaciju tih seminara i upoznala sam svako mestašce u našoj divnoj nekadašnjoj zemlji. Dovodila sam poznate američke lingviste poput Hauarda Altmana da predaju jugoslovenskim profesorima engleskog jezika.

Strah na brodu

Nekada sam provodila sedam meseci na putu u toku jedne godine. Jednom, usred zime, morala sam da poletim sa jadranskog ostrva Krk za Beograd, da bih stigla na sledeći seminar u Osijeku. Magla je prizemljila avione, pa sam se po jakoj buri popela na poslednji trajekt tok popodneva prema Splitu. Posle pet minuta počela sam da prebiram po glavi sve važne momente iz života jer sam bila sigurna da će nas more potopiti. Talasi su se odbijali o prozore kabina na trajektu i svi putnici su čekali momenat da voda probije unutra. Plašila sam se smrti u ledenoj vodi.

Pisanje

Na sva putovanja po seminarima nosila sam pisaću mašinu jer sam „Miris kiše na Balkanu", „Cvat lipe na Balkanu" i „Smiraj dana na Balkanu" napisala uz posao u američkoj ambasadi. Pisanje je muka ali i „unutrašnje moranje" kako je to neko jednom definisao. „Miris kiše na Balkanu" sam prekucavala pet puta i opet nisam bila zadovoljna. Moje knjige su moja najveća pustolovina. Bila sam jako uznemirena na premijeri predstave „Miris kiše na Balkanu", jer sam se bojala kako će glumci teatarskim jezikom dočarati ono što sam napisala. Srećna sam izašla iz pozorišta jer predstava suštinski predstavlja moj roman. Sada Ljubiša Samardžić snima televizijsku seriju"Miris kiše na Balkanu". Bila sam na setu i jako sam zadovoljna kako glumci izgledaju. Baš su pogodili epohu.

Sama

Udala sam se za 1968. godine za Nemca koji je radio kao službenik u avio kompaniji Luftfhansa. Imala sam besplatne avio karte pa sam svakog vikenda putovala iz Beograda za Bremen ili Hamburg kod muža jer nisam htela da ostavljam posao u ambasadi SAD. Mnogo smo putovali Evropom, ali smo posle nekog vremena zaključili da nismo jedno za drugo, pa smo se razveli. U braku sam se provodila i nikada svoje obaveze u njemu nisam ozbiljno shvatala. Bila sam prezauzeta poslom da bih mu se potpuno posvetila. Posle svih tih godina ostala sam u izvrsnim odnosima sa bivšim mužem i njegovom porodicom. On ima troje dece i njegova sadašnja žena je moja odlična prijateljica. Često se svi viđamo.

Lična karta

Gordana Kuić je rođena u Beogradu 1942. godine. Završila je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Beogradskog univerziteta i Hanter koledžu u Njujorku. Radila je kao savetnik za engleski jezik u Američkoj ambasadi u Beogradu, kao konsultant u AYUSA International u Beogradu, i kao administrator za engleski jezik u istočnoj Evropi i za humanitarnu pomoć bivšim jugoslovenskim republikama u Sorošovoj fondaciji u Njujorku. Jednom se udavala i razvela i nema dece. Objavila je romane: „Miris kiše na Balkanu",

"Cvet lipe na Balkanu", „Smiraj dana na Balkanu", „Duhovi nad Balkanom", „Legenda o Luni Levi", „Bajka o Benjaminu Baruhu" i „Balada o Bohoreti", za koji je dobila književnu nagradu „Žensko pero".

Nastavak na Blic...