Izvor: Politika, 20.Dec.2014, 18:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dva strateška cilja: jaka ekonomija i uređena država
Analizirajući zbivanja u Srbiji i oko nje teško da bi se nepristrasan posmatrač mogao opredeliti šta je ispravnije reći: Srbija se svakome nudi, a malo je ko hoće ili, pak, mnogi bi hteli Srbiju, a ona neće nikoga. Iz tako nedefinisane pozicije na međunarodnom planu i nepostojanja strategije na unutrašnjem planu, Srbija se nalazi tu gde je i takva kakva je.
Od tzv. demokratskih promena, Srbija nije uspela da konsenzualno formuliše nacionalni i državni program. Hije ni iznedrila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << državnika s harizmom i autoritetom koji bi bio u stanju da okupi sve iole značajnije subjekte društva na tom najvažnijem zadatku nacije. Da konačno postane mesto na kojem bi mladi ostajali da rade i dostojno žive od svog rada, a ne da čim diplomiraju „zapale u beli svet”.
Možemo se oko svega svađati i nadmudrivati, ali oko dva najvažnija nacionalna i državna cilja nikako ne bi smeli. To su: Srbija ekonomski razvijena zemlja, i Srbija uređena država sa nezavisnim institucijama. Lako reći, pomisliće mnogi, a teško postići. Ako se hoće nije neostvarivo. „Onaj ko sme taj i može.” Za oba cilja potrebni su: politička volja, sloga, znanje i resursi. Rekao bih da nam prva dva faktora manjkaju, a druga dva nedovoljno i neadekvatno koristimo.
Formulisanje nacionalnih i državnih prioriteta nije posao samo vlade i najjače stranke, a pogotovo ne pojedinca ma šta on mislio o sebi, već celog društva. Bitnu ulogu, kao početni korak, morali bi da imaju Akademija nauka, naučni instituti, ljudi od struke i znanja, kao i pozitivna strana iskustva. Nacrt takvog naučno-iskustvenog programa išao bi na dobro osmišljenu javnu diskusiju, a tek zatim mogao bi da postane predlog vlade za parlamentarno usaglašavanje.
Ako bi srpsko društvo uspelo da se ujedini oko ta dva najvažnija cilja, da ih jasno formuliše, definiše dugoročnu strategiju za njihovu realizaciju i na pragmatičan način ih prezentuje užem i širem međunarodnom okruženju, oslobodilo bi se današnjih frustracija, apatije, besperspektivnosti. Dobilo bi volju i bilo spremno da „juriša na nebo” da ih realizuje. Bez obzira koja politička partija dolazila na vlast, imala bi neupitnu podršku celog društva, naravno pod uslovom da na mikroplanu sprovodi konsenzualno dogovoreno. Japan je to uradio i od razrušene zemlje postao do nedavno druga najrazvijenija ekonomija sveta. Srbija nije Japan niti su Srbi Japanci, ali bi nam njihova iskustva i te kako koristila.
Srbija ima prirodne resurse i ljudske potencijale, ako ih pametno iskoristi može da realizuje oba strateška cilja. Ostavimo se tranzicije i neoliberalnih reformi koje nam nameće inostrani faktor sebe radi. Formulišimo konkretne programe, oslanjajući se prvenstveno na sopstvene potencijale i komparativne prednosti koje imamo. Ako to uradimo neće nam alave strane banke i trgovinski lanci iznositi milijarde evra svake godine iz zemlje. Tako odliveni neto kapital, uz slab priliv stranih investicija, država nastoji da nadomesti besomučnim zaduživanjem, što zemlju uvodi u neokolonijalni status i na ivicu bankrota. Koju su to zemlju iz ekonomskih problema izvukli MMF i SB svojim „aranžmanima iz predostrožnosti”, „strukturnim reformama” i „fiskalnim konsolidacijama”? Preveliko oslanjanje na strani kapital ozbiljno ugrožava bezbednost zemlje. Malo više ekonomskog patriotizma ne bi nam škodilo.
Nešto zbog svojih slabosti i neznanja, ponajviše zbog podleganja stranim uticajima, sve postoktobarske vlade su se iscrpljivale oko dva problema: učlanjenje u EU i rešavanje problema KiM. Dosadašnja rešenja oba problema nisu u interesu Srbije. Sve dok Srbija ne uredi razvaljenu državu i ekonomski ne ojača, inostrani faktor će biti odlučujući i nametaće nam svoja rešenja. Zbog toga, iako su značajni, oba problema, i EU i KiM, trebalo bi staviti na sporedni kolosek i rešavati ih sporovozno.
Ako budemo svoji na svome, ako se dogovorimo oko navedena dva strateški najznačajnija nacionalna cilja, iz čega će proizaći i prioriteti spoljne politike i zadaci diplomatije, neće se postavljati pitanje s početka teksta: ko nas hoće, a ko neće, koga mi hoćemo, a koga nećemo. Hoćemo ravnopravnu saradnju sa svima u svetu, na bazi obostranog uvažavanja, bez uslovljavanja i ucena, a inostrani prijatelji će se sami „legitimisati”. Lako postići? Nije, ali ponavljam: „Ko sme taj i može.”
Ambasador u penziji
Radoman Jović
objavljeno: 20.12.2014.
.jpg)
