Izvor: Blic, 17.Apr.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Utočište za strance ispod Gučeva
Iračanin Mohamed Hatu (39) i danas kreće u šetnju Banjom Koviljačom u potrazi za zanimljivim ljudima i lepim pejzažima, koje će ovekovečiti svojim profesionalnim fotoaparatom. Ovaj, sada već bivši žitelj Bagdada, pre nekoliko meseci je poslao pet svojih fotografija iz Srbije na izložbu u rodni grad, a slike su bile potpisane sa „Mohamed Hatu Serbia".
„Ovde ima mnogo materijala za fotografisanje, a najviše volim da fotografišem sneg, Kalemegdan >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Beogradu i ljude. Ljudi su ovde različiti od ljudi u Iraku, nekako više uživaju u životu, i to mi se sviđa", priča Mohamed, koji je svojevremeno radio za jednu američku novinsku agenciju. Zbog toga mu je bezbednost u Iraku bila ugrožena, pa je napustio Bagdad i došao u Srbiju. Smešten je u Centru za azil u Banji Koviljači i sanja o povratku u Irak ili o odlasku u Kanadu.
Mohamed deli sudbinu još 47 azilanata smeštenih u objektu koji se nalazi u podnožju Gučeva. Koviljačani ovu zgradu odavno zovu „Ujedinjene nacije", jer su još početkom osamdesetih godina prošlog veka ovde smeštani azilanti, uglavnom iz socijalističkih država tadašnjeg istočnog bloka. Bili su to ljudi kojima je tadašnja SFRJ bila prolazna stanica do obećanih zemalja poput Amerike, Kanade ili Australije.
Početkom devedesetih godina, međutim, nesrećne Rumune zamenili su nesrećni Srbi, koji su u izbegličkim kolonama stigli i do Banje Koviljače. Od 1994. do maja 2006. godine sadašnji Centar za azil zapravo je bio kolektivni centar za smeštaj izbeglih lica sa područja bivše SFRJ. Kada je i poslednji izbeglica napustio ovaj objekat, on je renoviran zahvaljujući UNHCR-u i sredstvima Evropske komisije.
Na osnovu sporazuma Vlade Srbije, Komesarijata za izbeglice i UNHCR-a, od 1. novembra prošle godine objekat je, nakon petnaestogodišnje pauze, ponovo počeo da prima azilante. Ovaj put, međutim, među licima koja traže azil nema Rumuna, Čehoslovaka ili Bugara. Zamenili su ih Iračani i Kurdi, uz pokojeg Somalca ili Kubanca. UNHCR je nastavio da sprovodi celokupnu operativu oko azilanata, kao i finansiranje njihovog boravka u Banji Koviljači do vremena kada Srbija, kako je predviđeno Zakonom o azilu, ne preuzme u potpunosti sve ove poslove. Inače, mesečni troškovi boravka azilanata u Banji Koviljači iznose oko 800.000 dinara, plus varijabilni troškovi za grejanje i zdravstvenu zaštitu.
Robert Lesmajster, vršilac dužnosti upravnika Centra za azil u Banji Koviljači, kaže da je ovaj centar još u SFRJ bio jedini objekat specijalizovan za prihvat azilanata.
„I danas je on jedini objekat te vrste u Srbiji. Optimalni kapacitet mu je 75 do 80 ljudi, a trenutno imamo 48 tražilaca azila, to jest osoba koje imaju status izbeglice pod zaštitom UNHCR-a. Najviše ih je iz Iraka, a među njima ima i dece predškolskog i školskog uzrasta. Od 1. novembra kroz centar je prošlo ukupno 76 ljudi, a tradicionalno, najviše emigranata odavde primaju Amerika, Kanada, Australija, Norveška, Švedska, Francuska i Velika Britanija", objašnjava Lesmajster.
Amerika je san i dvadesetogodišnjeg Kurda iz Iraka, koji se predstavio kao Jusef. „Lepo je ovde, ali nije to za stalno, želim da idem dalje, negde gde ću moći da radim. Od nas sedam iz grupe, čak šest nas želi u Ameriku, a samo jedan u Kanadu", objašnjava Jusef, ne skrivajući sjaj u očima i osmeh na krajevima usana svaki put kada spomene Ameriku. „Situacija u našoj zemlji je takva da je tamo ratno stanje, dešavaju se ubistva, pa je ovde sigurnije", uznemireno priča.
On će, verovatno, biti jedan od poslednjih stanara Centra za azil u Banji Koviljači kojima će Srbija biti samo prolazna stanica u potrazi za boljim i sigurnijim životom. Vesna Petković, predstavnica za štampu Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija u Beogradu, skreće pažnju na promene u sistemu azila u Srbiji koje su nastale usvajanjem Zakona o azilu, u novembru prošle godine.
„Srbija je preuzela na sebe da radi čitav sistem azila od 1. aprila ove godine, do kada je to, za državu, radio UNHCR. Naravno, postojaće jedan prelazni period u kojem će UNHCR nastaviti da pruža pomoć i podršku Srbiji kako bi ona kvalifikovano preuzela taj posao. Sada Srbija, na osnovu Zakona o azilu, odlučuje o tome kome će dati izbeglički status i mogućnost da ostane u ovoj zemlji. To znači da, od 1. aprila ove godine, osoba koja ovde zatraži azil, može samo da traži ostanak u Srbiji, ili da se vrati odakle je došla. U izuzetnim slučajevima, ako tražilac azila ima nekoga iz prve linije srodstva u nekoj trećoj zemlji, biće dozvoljeno da se radi na preseljenju tog lica u tu zemlju. Novina je i da će sve troškove azilanata snositi država, a ne kao do sada UNHCR", objašnjava Petkovićeva.
Srbija, dakle, više neće biti samo usputna stanica na putu azilanata ka trećim zemljama. Oni će sreću, od sada, morati da traže u samoj Srbiji. To Musi, četrdesettrogodišnjem Somalcu neće teško pasti. „Sada imam status privremene zaštite UNHCR-a, ali je znak pitanja šta će na kraju biti sa mnom. Voleo bih da ostanem u Srbiji, ne sviđa mi se da idem u Ameriku ili Kanadu", kaže Musa, koji vreme u Centru za azil prekraćuje uz televizor, romane i šetnje banjskim parkom.
A jedan od stanara Centra za azil iz Banje Koviljače, najpreciznije je opisao život stanara ovog centra. „Hranimo se u hotelu, gledamo našu televiziju u sobama, šetamo se po banjskom parku, idemo u kupovinu u supermarkete, ali nije to onaj lep život koji želimo da živimo!"
Procedura traje do dva i po meseca
Prema rečima Lesmajstera, lice se može izjasniti kao tražilac azila na graničnom prelazu ili u unutrašnjosti zemlje, ukoliko ga policija tamo zatekne i legitimiše. „Po novom zakonu, ta lica treba da budu prebačena u Banju Koviljaču i da ovde čekaju predstavnike iz Odeljenja za azil MUP-a Srbije. Oni će sa tražiocima azila obaviti razgovor, nakon čega se čeka odgovor MUP-a. Ako je prvi odgovor negativan, tražioci azila imaju pravo na žalbu i onda čekaju novi odgovor. Od momenta prijavljivanja za azil do odgovora, bilo da je on pozitivan ili negativan, treba da prođe dva do dva i po meseca", objašnjava novu proceduru Lesmajster.
Deca idu u srpsku školu
Stanari centra najviše vremena provode uz televizor. U objekat je uveden satelitski program, tako da se po sobama gledaju iračka televizija i „Turksat", dok se sa „Hotbirda" skidaju programi na arapskom jeziku. Za decu je organizovan poseban prostor za zabavu u kojem se nalazi televizor, DVD sa filmovima i crtaćima, kasetofon i igračke. Deca azilanata, koja su naučila srpski jezik, pohađaju osnovnu školu u Banji Koviljači. Posebna pažnja posvećuje se ishrani stanara Centra za azil. S obzirom na to da ih je velika većina muslimanske veroispovesti, svinjetina nije na meniju. Dominiraju pirinač, piletina i junetina, a obroci se spremaju i služe u hotelu „Podrinje".
OvdAzil samo za progonjena lica
Tražioci azila mogu biti lica koja se za to izjasne legalno ili ilegalno boraveći u nekoj zemlji. Po pravilu, azil bi trebalo da dobiju samo lica koja su u svojim zemljama progonjena po verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili političkoj osnovi, kao i po pripadnosti nekoj progonjenoj socijalnoj grupi. Ekonomski migranti, to jest lica koja su u potrazi za boljim životom, ne spadaju u grupu opravdanih tražilaca azila.
