Izvor: Vesti-online.com, 24.Avg.2017, 00:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Holanđanka koja je volela Srbe (4): Dečja graja jača od granata

O ratom zahvaćenoj Bosni i položaju srpskih civila, mahom izbeglih iz Sarajeva, kao i iz drugih delova BiH, Holanđanka Jeni Ligtenberg svedoči u svom dnevniku koji je nedavno pretočen u knjigu. Njeno svedočenje vraća u te krvave, tragične dane u kojima su se emocije i događaji smenjivali kao na pokretnoj traci.

"23. decembar 1993. Flašice su oprane i sa njih su skinute etikete. Ničega više nema: nema kesica za tablete, nema flašica za sirupe ili losione - jednostavno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << mora se improvizovati. U Koranu (ratnoj bolnici) je mnogo ranjenika, ostali leže u bolnicama Kasindo i Dr Ernest Grin.

Vode se velike borbe ne samo između dve muslimanske grupe, nego se oni bore i sa Hrvatima i Srbima. Mnogo je civila koji ispaštaju zbog toga. Sramota je to što se ovde dešava u ime politike.

U apoteci pokušavamo da ublažimo probleme, ali "nema" stvarno znači "nema". Ljudi viču i psuju, a mi nismo čarobnjaci. Na putu kući čujem granate i mnogo pucnjave, ali kod kuće to nadjača dečja vika. Deca su raspuštena i pomalo naporna, nedostaje im discipline. Svako je zauzet svojim poslovima i razmišljanjem kako preživeti, a ovaj prljavi rat i dalje traje. Pišem.

" O nadrealnom navikavanju na rat svedoči i zapis ove Holanđanke nedelju dana kasnije. 1. novembar 1993. Dolaze gosti. Pomažem Baki da uredimo gostinsku sobu, usisavam paučinu, a deo nameštaja guramo na stranu. Soba je puna Gospinih i Bogdanovih stvari, koje su uspeli da spasu kad su izbegli iz Doboja."

(1): Htela sam pogled iza scene

(2): Kuće kao mrtvački sanduci

(3): Namerno pucaju na decu

Odjednom je odjeknula snažna eksplozija - zvuči kao da je bomba eksplodirala veoma blizu - i počinje intenzivna pucnjava. Mi nastavljamo da radimo kao da se ništa ne dešava. Ljudi su postali imuni ili ravnodušni na pucnjavu. Nakon rada jedem sendvič, pa idem na posao. U bolnici se obavljaju operacije jedna za drugom. Ranjenici stalno pristižu. Troje teško ranjenih prevoze se helikopterom za Beograd. Koliko bi ih umrlo bez tog prevoznog sredstva, mada i pored toga ih dosta umire."

Ratna bolnica Korane smeštena je u jednom od hotela koji su pred rat bili dupke puni turistima. Otuda je i Jeni Ligtenberg bila zaprepašćena onim šta je videla kada je koleginica pozvala da idu na - bazen!

"29. oktobar 1993. Nada predlaže da odemo do bazena. Ne mogu da verujem svojim očima. Taj bazen je sigurno nekada bio izuzetno lep, a sada služi kao skladišno mesto za sanitetski materijal, invalidske stolice, prečke za vežbe hodanja, zavojni materijal itd. Ali, šta to moje oči vide? Pred nama su kutije pune onoga - kako se ono zove? - humanitarne

pomoći! Ali mislim da su se zemlje porekla zabunile. Od tri ogromne kutije upotrebljiva je samo jedna siromašna mala kutija. Gubljenje

vremena! Nadam se da će se, makar samo jednom, pojaviti jedna

kolegijalna kutija. To sam i rekla. Bes je slaba reč za osećaj nepravde koji me ovde ispunjava.

Nastavak na Vesti-online.com...