Izvor: Story, 06.Feb.2016, 12:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaharije Trnavčević: Život u inat tragedijama
Ugledni srpski novinar, književnik i političar preminuo je u sredu, 13. januara, u Beogradu, u 90. godini, a do poslednjeg dana života radio je i bio na nogama govoreći kako mu je za smrt rano, ali i tvrdio da je, od kada je sahranio sinove i suprugu, svakodne
Foto: Vladimir Tatarević, Story press
Priliku da se uverim u veličinu Zaharija Trnavčevića imao sam pre nekoliko godina, kada je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gostovao kao predavač >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << na predmetu novinarstva. Kao tadašnji autor i voditelj emisije Znanje na poklon, u slušaonicu je stigao pre studenata, u nameri da raširenih ruku prigrli nadolazeću mladalačku energiju. Hodao je otežano koristeći štap, a nosio je sako od tvida, košulju i kravatu, na koju su mu padale naočare koje je na oči stavljao samo kada čita. Kršni čovek bio je srdačan, strpljiv i plemenit.
- Znate, vest nije samo nešto ružno. Vest je i da neko nekog voli i da je neko nekom pomogao. Volite svoj jezik, pišite srpske reči. Volite i svoju muziku – poručio je, između ostalog, budućim novinarima, a potrebu da savetuje, poklanja i pomaže drugima, nesebično je demonstrirao tokom čitave karijere, koju je započeo prvog decembra 1948. godine u listu Zadruga. Skoro dve decenije radio je na Televiziji Beograd, gde je vodio i uređivao različite emisije. Najviše se zanimao za selo i poljoprivredu. Dobitnik je nekoliko nagrada za svoj novinarski angažman.
Pored novinarstva, bavio se i politikom. Bio je poslanik u višestranačkoj Skupštini Srbije i predsednik Odbora za poljoprivredu, prehrambenu industriju, šumarstvo, vodoprivredu i razvoj sela, član DS-a, poslanik DOS-a i LDP-a, kao i savetnik u Ministarstvu poljoprivrede. Ostvario se kao književnik i publicista. U autobiografiji Sam o sebi i drugima, javnost je, emotivno, iskreno i hrabro upoznao sa svojim porodičnim tragedijama. Sebe je okrivio za gubitak sinova, tada dvadesetjednogodišnjeg Nenada i pedesetogodišnjeg Davida.
- Zbog prepirki sa suprugom Ljiljanom o radu i novcu, nisam stekao ugled i poštovanje kod dece. Nismo više imali uvid šta rade, s kim se druže, šta ih privlači... I dalje sam mnogo radio, putovao i sve se manje viđao sa sinovima, a još manje družio. To je bila greška. U meni nisu stekli starijeg, iskusnog drugara kome mogu da se povere – zapisao je Trnavčević. Mlađi sin bio je na studijama u Americi, a po povratku u Beograd, izvršio je samoubistvo.
- Taj dan, 21. oktobar 1980, nikada neću zaboraviti. Sedeo sam u stanu i nešto pisao. Nenad se podigao i otišao na balkon. Malo kasnije, začuo sam odozdo vrisak Bose Sibinović: Zare, ubi se Nenad! Izašao sam na terasu i dole video mog sina presamićenog preko gvozdene dvorišne ograde. Popeo se na krov zgrade i skočio u dvorište. U transu, verovatno posle veće doze heroina. Strčao sam do njega. Nije davao znake života. Iz glave je kapala krv – opisao je on.
- Stariji sin David bio je uspešan arhitekta i poslovan čovek. Razboleo se od raka pluća. Sedi, rekla je Ljiljana jednog dana 2005. godine, kad sam sa puta i snimanja ušao u kuću. David ima rak pluća. Očekivao sam takvu vest. Pušio je prekomerno. Sutradan sam otišao na Onkološki institut i od lekara doznao da je oboljenje odmaklo. Stani da te se nagledam, rekao je, potpuno svestan, ali očigledno iscrpljen David mami Ljiljani u nedelju, 26. februara 2006. godine. Osećao je kraj – piše u svojoj knjizi Zaharije.
- Ljiljana je obolela od tuge. Prestala je da se raspituje za pozorišne predstave i odbijala da idemo na Adu. Njena povučenost ubrzala je razvoj Alchajmerove bolesti. Primljena je na Gerontološko odeljenje Gradske bolnice. U jesen 2010. godine doktor Erceg javio mi je telefonom da je preminula. Vrisnuo sam, pa onda zaurlao od bola. Ljiljana je otišla Nenadu i Davidu, u svet bolnih i divnih uspomena – predočio je legendarni novinar.
Život Zaharija Trnavčevića počeo je drugog januara 1926. godine u Šapcu, u njega je spakovao učešće u oslobodilačkom ratu, putovanja po svim svetskim meridijanima, ugledne novinarske i političke angažmane, kao i porodične tragedije, a okončao se 13. januara 2016. godine u Beogradu. Iza njega ostaće mnogo znanja koja nam je darivao na poklon, zbog čega ću ovu priču završiti mudrošću nemačkog pisca Hermana Hesea: Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje, uzdizanje i jedini put koji vodi napred.
Piše: Stefan Tošović
.jpg)
