Izvor: Story, 18.Okt.2014, 21:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vuk Bojović: Odlazak prekog i usamljenog kauboja
Skoro tri decenije Vuk Bojović bio je na čelu Zoološkog vrta grada Beograda i pošlo mu je za rukom da od ovog zapuštenog mesta napravi jedan od najznačajnijih srpskih brendova. Bio je najsrećniji kada je vreme provodio u društvu životinja, koje je cenio više n
Vuk Bojovi, foto: Story press, Nemanja Pančić, Marina Lopičić
Uspeo sam, a ipak sam nesrećan čovek, niko ne može da mi pomogne. Poslednjih 30 godina trudim se da nešto loše napravim, a ne polazi >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << mi za rukom. Zbog toga nemam parametre šta je dobro šta je loše. Ja ovaj Vrt smatram jednim brodom koji vodim kroz razna iskušenja, gora nego Odisejeva. Vrt je neprofitna organizacija, a mi smo proglašeni za superbrend Srbije. To je veoma teško podneti, tako da moram da se borim s raznim aždahama. No, kad izađem iz zoo-vrta, pogledam okolo, vidim urušena ljudska i građevinska stanja, brže-bolje vratim se u njega, izdivim se sebi, čestitam, kažem: Bojoviću, bravo! Eto, jadam se, nemam rivala da se poredim, kažite mi koga ja to mogu da prevaziđem, ja sam neprevaziđen. Samo s Vukom Bojovićem mogu da se poredim, da ratujem s njim i uspevam da ga pobedim – govorio je o sebi i svom poslu čovek čija je nedavna smrt duboko potresla kako njegovu porodicu i prijatelje tako i mnogobrojne Beograđane koji su ga poznavali samo s televizijskih ekrana. Vuk Bojović ostaće upamćen kao čovek koji je u Srbiju doveo bele lavove i koji je od logora za životinje, kako su zoo-vrt zvali 80-ih godina prošlog veka, napravio instituciju svetskog glasa.
Vuk Bojović je rođen 18. decembra 1940. u Ilinom brdu kraj Pljevalja gde su mu roditelji radili kao učitelji. Sa samo tri godine ostao je bez oca Luke kog su ubili partizani 1943, jer je podržavao četnički pokret. Nakon završetka osnovne škole u Danilovgradu, Bojovići se sele u Nikšić. Vuk je često menjao mesta i škole, a studentski život opisivao je kao veoma surov, jer su glad i prazni džepovi bili njegova svakodnevica. Izbacivan je iz Studentskog grada i tetkinog stana, a klupe u parkovima i automobilska groblja često su mu bila prenoćišta.
- Bilo je situacija kada su nam parkovske klupe bile sigurna mesta za spavanje. Tražili smo i bolja rešenja, stari automobili na automobilskim grobljima Karaburme nudili su komfornije uslove. Mog druga, pesnika Vitu Nikolića, izbacili su iz sanatorijuma na Bežanijskoj kosi zbog nedoličnog ponašanja, a mene je iz stana naglavačke najurila tetka, isto zbog sablažnjivih postupaka, pa smo našli neke limuzine na otpadu. On je spavao u fići, a ja u nekom FAP-u. Nikad nisam bio prohtevan. Bio sam zanimljiv đak, ono što me zanimalo radio sam briljantno, a odbacivao sam ono što me gnjavilo. Ipak, sudbina je strašna vodilja, nepogrešivo me je kroz ta polja duhovnih satiranja vodila ka umetnosti – rekao je u jednom intervjuu pre deset godina.
Diplomirao je i magistrirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Prvo je bio slobodan umetnik, napravio je više od 30 bista, među njima i narodne heroje NOB-a poput Save Kovačevića i Veljka Vlahovića. Kad je završio Akademiju, uplovio je u pedagoške vode. Postao je nastavnik jedne osnovne škole, pa profesor srednje, a bio je predavač i na Višoj trgovačkoj školi i u dva mandata direktor te obrazovne institucije, od koje je, kako je tvrdio, napravio fenomenalnu organizaciju. Baš taj uspeh otvorio mu je vrata Zoološkog vrta.
- Pošto nisu mogli da nađu pogodnu ličnost za direktora Zoološkog vrta, pozvali su mene u Skupštinu grada Beograda. Nisam otišao, već otrčao, jer mi je želja još od detinjstva bila da budem tako nešto. Bog je tako hteo, ispunio mi je dečačke snove i omogućio da sve ono što nisam ostvario u ateljeu, realizujem tamo. Ulogu direktora Zoološkog vrta dobio sam kad niko nije hteo to da bude. Do 1986, dok nisam došao, bio je mučilište za životinje, sasušenog drveća, oronulih zgrada... A ja sam oduvek voleo životinje i rad u prirodi – prisećao se svojih početaka.
Vuk je dao ovom mestu ime Vrt dobre nade, a od zapuštenog mesta gde su životinje živele u teškim uslovima, u oštećenim zgradama, napravio je uređenu oazu u centru grada. Vratio je vrtu život i lepotu, što je iz godine u godinu privlačilo sve veći broj posetilaca. Asfaltirao je sve ulice u vrtu, svaka je dobila ime po nekom od dobrotvora koji su pomogli ovom životinjskom azilu, a zapošljavao je stručnjake i veterinare iz celog sveta. Imao je gotovo nestvarnu moć kojom je komunicirao sa životinjama na neki samo njemu poznat način. Krajem osamdesetih iz vrta je dva puta uspeo da pobegne njegov sigurno najpoznatiji stanovnik, a Vukov omiljeni, šimpanza Sami. Potera za Samijem po beogradskim ulicama i krovovima oba puta imala je srećan kraj, a u ubeđivanju majmuna da se dobrovoljno preda najveću ulogu imao je upravo Bojović.
- Sami je bio je prek i divalj. Ali, istovremeno, pravi gospodin majmun. Kada sam ga spasavao, jednom rukom sam vozio, a drugom ga hranio salatom. Rekao sam milicionerima da pucaju samo ako vide da me davi – opisivao je situaciju spasavanja Samija. Kasnije, kada je Sami preminuo, Vuk ga je sahranio u vrtu i podigao mu spomenik. Živeo je čudnim ritmom – ustajao je veoma rano, oko pola pet, a stizao je na posao svakog dana pre šest ujutru.
- Živim kao Gandi, jedem jednom dnevno, pogledam neki Dnevnik, zaspim još u fotelji, onda se prebacim u krevet. Vrlo rano idem u postelju, za razliku od proseka nacije koja leže u tri po ponoći, a spava do jedan po podne. Ja remetim takav tok, jer sam tako vaspitavan, da je dan za rad, a noć za odmor.
Oni koji su ga poznavali tvrdili su da je imao osećaj za pravdu, a posebno za nepravdu. Često se borio s vetrenjačama, ali nikada nije odustajao od svojih principa i ideala. Prkosan i ponosan, u vreme NATO bombardovanja, Bojović je dva pitona u zoo-vrtu nazvao imenima Vorena Kristofera i Madlen Olbrajt, bivšeg i tadašnjeg državnog sekretara SAD. Kasnije je podneo tužbu Haškom tribunalu protiv zemalja članica NATO-a koje su učestvovale u bombardovanju Srbije zbog ugrožavanja egzistencije i biološkog opstanka životinja smeštenih u beogradskom zoo-vrtu. U zahtevu za naknadu štete od 9,5 miliona američkih dolara tražilo se, taksativno, milion dolara za patnju koju su mužjaci preživeli pokušavajući da uspostave fizički kontakt sa ženkama, kao i njihovo agresivno ponašanje prouzrokovano neuspehom, dva miliona za smanjenje opštih seksualnih aktivnosti muške faune, milion i po za gubljenje muškosti kod velikih životinja, dva miliona za mentalne patnje uzrokovane neostvarenim seksualnim kontaktima među životinjama...
Bio je duhovit, ciničan, kad treba i arogantan, suprotstavljao se raznim režimima, partijama, političarima, moćnicima, a za sebe je često govorio da je usamljeni kauboj koji se bori protiv zla. Oprobao se i u književnosti, napisao je četiri knjige, među njima i kapitalno delo – monografiju o zoo-vrtu od 700 strana, koja je objavljena 2010, a već sledeće godine Bojoviću je uručen sertifikat o standardu ISO 9001, kao dokaz kvaliteta rada te institucije, koji ima malo koja ustanova tog tipa u svetu. Učestvovao je u brojnim radijskim i televizijskim emisijama i dao obilje izjava za domaće i inostrane medije. Vodio je noćni program na Radiju S i emisiju Art boemija na Art kanalu. Autor je velikog broja novinskih članaka o životinjama i njihovim navikama.
- Moj hobi je čitanje knjiga o životinjama, u kojima saznajem mnogo o prirodi i svetu oko nas. Volim da prenesem svoja iskustva studentima i uvek sam raspoložen za svoju najverniju publiku, a to su deca – govorio je često. Poznato je da je životinje voleo više od ljudi, jer je smatrao da su bezopasnije.
- Ljudi su me naučili da budem prek. Njih se treba plašiti više nego vuka ili lava. Za životinju možeš da naslutiš da će te napasti i to samo ako si je ugrozio, a čovek je najpritajenija zver.
Zbog svoje naravi, bio je mnogima trn u oku, a nekoliko puta pokušavali su da ga smene s mesta direktora.
- Sve dok u Zoološkom vrtu nisam ništa radio, nisu me dirali, čak su me hvalili. Čim sam počeo da budem kreativan, postao sam opasnost za njih. Udarali su me toljagama po glavi da bi me vratili u stanje proseka. Najopasniji su bili oni koji nisu imali ni gram mozga, a punih džepova i prisvojenih fotelja. Opstao sam jer ova zemlja, uprkos nesrećama, ima mnogo umnih glava, ali od budalaste šume nisu mogli da se vide – tvrdio je Vuk koji je pre nekoliko godina, nezadovoljan odnosom države prema Vrtu dobre nade, stupio u štrajk glađu.
Tada je ozbiljno narušio zdravlje, a dodatno ga je slomio gubitak mlađeg sina Nikole, koji je ubijen 2013. godine u centru Beograda kada je na njega ispaljeno 10 hitaca. Do kraja života tvrdio je da je ubistvo njegovog naslednika političko i krivio je prethodnu vlast za njegovu smrt. Ni njegov stariji sin Luka nije imao srećniji život. U mladosti bio je član paravojne formacije Tigrovi, čiji je komandant bio Željko Ražnatović Arkan, s njima se borio na ratištima po Bosni i Hrvatskoj, gde se dokazao kao jedan od najhrabrijih i najlojalnijih gardista. Zbog višegodišnjeg bavljenja kriminalom, Luka se trenutno nalazi u zatvoru u Španiji gde čeka izručenje u Srbiju, a tereti se za višestruka ubistva.
Pored dva sina i ćerke Marije iz prvog braka sa Anđelkom, slikarkom i profesorkom, Vuk je u drugom braku sa suprugom Vesnom dobio i ćerku Mašu. Oni koji su ga poznavali tvrde da je bio potpuno skrhan sudbinom sinova i da mu se više nije ni živelo. Vuk Bojović preminuo je u svojoj 74. godini. Njegova ćerka Marija otkrila je medijima da je njen otac umro u snu, da je dočekao kraj mirno, tiho i dostojanstveno.
- Mnogo muka snašlo ga je za života, prošao je satanizaciju svoje dece, izgubio je sina, od svega toga jednostavno se ugasio kao sveća, nije mogao više – rekla je ova slikarka za dnevni list Kurir. Poznato je da je Vuk godinama bolovao od hronične opstruktivne bolesti pluća, a poslednjih nekoliko dana pred smrt bio je prehlađen.
- Otac je dugo mučio muku s plućima. Razboleo se još 2007. godine kad je štrajkovao glađu, a onda i kad je Luka uhapšen. Bilo mu je teško, ali se držao, sve dok ga pre nekoliko dana nije uhvatila ta prehlada. Pogoršalo mu se stanje, bio je slab, ali je uzimao terapiju i koristio je kiseonik. Čak mu se dan-dva pred smrt poboljšalo stanje. Mislili smo da će biti bolje, ali ujutru se tata samo nije probudio – rekla je Vukova ćerka. U jednom intervjuu, pre četiri godine, izrazio je želju da mu srce bude sahranjeno pored Samija.
- Kad je moja omiljena životinja, majmun Sami umro, sahranio sam ga u Zoološkom vrtu, a tu leži i moj pas Laki. Voleo bih da tu polože i moje srce, tad bih počivao srećan – govorio je Vuk. Ipak, porodica ga je sahranila na Novom groblju, pored mlađeg sina Nikole, gde mu je, kako su rekli, i mesto.
- Plašim se ljudi koji naglo odrastu i strašno ih mrzim. Volim ljude koji su infantilni, ali u pozitivnom smislu, one ljude kao Petar Pan, koji nikada ne odrastu. Ja sam jedan od takvih. I sve ovo što radim, u stvari je igra, kao kad sam bio dete, kad sam pravio prve vrtove, samo što sad, umesto na mikroplanu, radim na nekoliko hektara. Šteta što nisam imao bar 50 hektara. Nikada nisam sanjao da ću biti direktor Vrta. Najveći šok zbog mog posla pretrpela je moja majka. Govorila je: Othranila sam te i odškolovala uz mnogo muka, a bila sam uboga udovica. Mojoj sreći nije bilo kraja kad si završio najvišu školu, a sad čuvaš životinje u Beogradu. To si mogao da činiš i ovde, bez škole, na Durmitoru – rekao je pre nekoliko godina u jednom intervjuu, a na pitanje da li se nečega plaši, odgovorio je: Podlosti, kukavičluka, ljubomore, zavisti, zlobe, gluposti, mržnje... Svega onog što nisam ja i što nikad ne mogu da budem.
Piše: Milica Prelević
Izvor: Story
.jpg)
