Izvor: Glas javnosti, 19.Jul.2008, 08:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Uselili se u san

Retko koja kuća ima takvu dušu. Dvanaest parova gradilo je tri meseca verujući da će se baš njima ispuniti želja i da će se tu nastaniti. Tako mi sada tačno znamo sve o svakom deliću kuće. Znamo šta je ispod svakog zida i ko ga je pravio, ko je kad postavio koji šteker, zašto i kako nešto u kući i na njoj izgleda baš onako kako izgleda - govori Saša Petrović, dvadesettrogodišnjak iz Niša, stanovnik prve „kuće snova“ u našoj zemlji, podignute za vreme prvog istoimenog TV >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << serijala na placu u beogradskoj opštini Rakovica.

Aleksandra Luković i Saša Petrović zabavljaju se četiri godine i već dugo imaju ozbiljne planove za budućnost. Stanovali su u rodnom Nišu, gde su se upoznali na Ekonomskom fakultetu.

- Zapravo, ja sam nju znao još iz gimnazije - ispravlja Saša - ona mene nije. Saška se smeši na ovaj njegov komentar.

Do pre tri meseca, kada je počeo serijal, stanovali su sa roditeljima.

- Svako sa svojim, ali istina je da smo živeli oboje ili kod mojih ili kod njenih. Spremali smo zajedno ispite i stalno smo bili skupa - priča mladi domaćin.

Kad su obavestili roditelje da će se prijaviti za učešće u rijaliti šouu „Kuća snova“, u realizaciji produkcijske kuće Adventage, koji je emitovan na TV B92, mame i tate Lukovići i Petrovići nisu bili baš oduševljeni.

VUČJAK VEGAS ZVANI ŠUŠKO

Već prve nedelje ekipa Adventidža na gradilište je dovela jedinog sigurnog stanovnika kuće snova. U pitanju je Vegas, ili Šuško, štene vučjaka. Blizu bazena nalazi se Šuškova kućica, ali on rado ulazi unutra. Ni Saška ni Saša nisu imali nikada psa i raduju se što im se ta želja konačno ostvarila.

- Ja sam gajio samo ribice, a Saška, čini mi se, samo još nije imala majmuna. Prilično iznenađujuće što joj je Šuško prvi pas - konstatuje Saša i dodaje kako je psa želeo oduvek, ali pošto je živeo u stanu smatrao je da je imati tako velikog i zahtevnog ljubimca nemoguće - sad imamo kuću i konačno uslove za psa.

Ipak, na Šušku se cela ova priča neće završiti, jer kako mladi domaćini govore, voleli bi da imaju troje dece.

- Malo su se bunili komentarima: „Kako ćete da učite? Sad će vam ispiti, a razmišljate samo o tome da li će vas zvati na kastinge...“ Međutim, kada smo izabrani i kada smo posle nedelju dana pokazali da smo se nekako već snašli, oni su bili srećni i postali su nam najveća podrška - priča Saška. - Svidela im se naša inicijativa i to što nam uspeva da ispunimo zadatke.

Pre tri meseca, 12. aprila, nastanili su se na gradilištu. Svaki par dobio je svoj „kontejner“, prostor od desetak kvadratnih metara, gde su živeli. Parovi su se razlikovali po bojama, a njihova boja bila je lila.

- Tog dana, kada je serijal počeo, bio je Saškin rođendan, a pobedili smo 12. jula u subotu, na Petrovdan. Neko mi je skrenuo pažnju da je u pitanju dvostruka simbolika, njen rođendan i Petrova slava, a ja se prezivam Petrović - priča Saša.

Bilo kako bilo, simbolično ili ne, mladi par iz Niša nastanio se u prelepoj kući u Ulici 17. oktobra broj 32 u Beogradu. Kuća snova opravdano nosi taj naziv. Stakleni krov, visoka galerija, široke drvene stepenice, ogromna dnevna soba, podno grejanje i podno hlađenje.

- Cela kuća je veoma moderna, imamo ugrađen sistem centralnog usisavanja, pa ne moramo da vučemo usisivač od prostorije do prostorije. Za vreme zidanja vodilo se računa da za sve budu ispoštovani principi ekologije, štednje i reciklaže - navode domaćini još jedan razlog zbog kojih njihov dom „ima tako lepu dušu“.

Na spratu, preko puta garderobera, prostrano je kupatilo u kome se nalaze dva lavaboa - ženski i muški.

- U kući je sve nastalo po principu srednjeg rešenja, jer je u izboru i osmišljavanju prostora učestvovalo dvanaest parova. Oko dva lavaboa svi smo se složili, verovatno, jer smo u to vreme živeli u uskim „kontejnerima“, gde se nalazilo malo kupatilce.

Svakom sobom dominira jedna boja. Tako je radna soba u prizemlju narandžasta, gostinska na spratu lila, dečija je zeleno-žuta... U osnovi kuća ima 120 kvadrata, a domaćini kažu da dok nije izgrađena nisu imali predstavu o veličini prostora.

- Činilo nam se da su pojedine prostorije toliko uske da, na primer, u njih neće moći da stane ni osnovni nameštaj - seća se Saška.

Sav nameštaj i oprema u stanu kupljen je u dogovoru sa drugim parovima jer se nije znalo ko će postati vlasnik. O graditeljstvu, govore, nisu znali baš ništa pre početka snimanja, a ni u javnosti se nikada pre nisu pojavljivali. A sada kao prvi stanovnici kuće snove po čitav dan primaju novinare u goste. Čim završe razgovor s našom ekipom, sledi im slikanje za Gloriju.

- U početku nam je bila malo frka zbog kamera. Kad se upali svetlo misliš: „Jao sad treba da pričam nešto pametno“, ali ništa ti pametno ne dolazi. Kad dobijemo zadatak, fokusirali smo se samo na to da ga dobro obavimo i vrlo brzo, kada smo upoznali snimatelje, reditelje... počeli smo da ne obraćamo previše pažnju na kamere - objašnjavaju Saška i Saša. Sada im je najvažnije da završe fakultet, posle toga planiraju venčanje iz snova, a potom i proširenje porodice.

Nastavak na Glas javnosti...