Izvor: Politika, 21.Apr.2014, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tesla i druge fantazije
U svojim romanima o „teslaverzumu” dočarao je čitaocima sliku Srbije kakva je mogla biti da je čuveni naučnik živeo i radio u njoj i da na javi malo sanjare o istoriji kakvu nismo imali, a kakvu možda zaslužujemo
Beograd je te 1919. godine bio svetska prestonica nauke i prosvećenosti, zahvaljujući Nikoli Tesli koji je prihvatio poziv srpskog kralja Stevana Sinđelića Trećeg, i u glavnom gradu Srbije zasnovao svoju naučnu i industrijsku imperiju pod firmom „Laboratorije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tesla”. Nad Kalemegdanom su lebdeli dirižabli, Dunavom i Savom su plovile luksuzne lađe, bulevari su blještali pod svetlom najslavnijeg Teslinog pronalaska, a mlada, lepa i opasna Anka Cukić, učenica slavne Mate Hari i Apisovo „tajno oružje”, angažovana je da spreči atentat na Maksa Planka koji je došao u posetu Tesli.
Ako je čitaoca zbunio ovaj uvod, nije u tome usamljen. Upravo je putovanje u jednu ovakvu drugačiju, neostvarenu, ali u nekakvim različitim okolnostima sasvim moguću (slavnu) srpsku prošlost, donelo popularnost piscu, prevodiocu, strip scenaristi i izdavaču Goranu Skrobonji. Romanom „Sva Teslina deca”, koji je objavljen nakon velikog uspeha „Čoveka koji je ubio Teslu” (mada mu hronološki prethodi) govori o našoj zemlji kakva je mogla biti u nekom paralelnom univerzumu. Treći i završni deo ove „alternativne istorije” biće knjiga „Teslino zaveštanje”.
− Znam početak i kraj, a sredinu još istražujem. Pojma nemam šta i ko će se od likova (još) tu sve naći, ali se nadam da će ilustratori poslednjeg dela trilogije ponovo biti moji dragi prijatelji i saradnici Igor Kordej, zagrebački strip autor, i Rastko Ćirić, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Sa njima planiram saradnju na još nekim projektima, ali o tom potom – kaže Skrobonja.
Strava, užas i alternativna stvarnost
Pisac koji je svoju trilogiju o „teslaverzumu” zasnovao na čudesnom pronalasku genijalnog naučnika – kretanju kroz nekoliko uporednih stvarnosti, u ovoj našoj stvarnosti je svoje književno ime gradio na „stravi i užasu”. Uz roman „Nakot” objavio je i zbirke priča tog žanra „Od šapata do vriska”, „Šilom u čelo” i „Tihi gradovi”.
– Tačno je da su književni (ali i filmski) žanrovi koji su me najviše privlačili od rane mladosti bili upravo naučna fantastika i strava i užas. Mnogi teoretičari se spore oko toga šta se tu zaista može nazvati žanrom a šta ne, ali mislim da oni, zajedno sa izuzetno popularnom epskom fantastikom, predstavljaju tri osnovne grane fantastike, grane koje se potom kroz mnogobrojne podžanrove (alternativna istorija, kiberpank, priče o duhovima, stimpank, spejs opera, slešer, natprirodni triler) prepliću i stvaraju raskošnu krošnju današnjeg žanrovskog stvaralaštva – tumači Skrobonja.
U najuspelijim delima savremene književnosti, kaže pisac, prelazi iz jednog od „starih” žanrova u drugi neosetni i neprimetni, pa su teoretičari sve više primorani da multižanrovska dela bez obzira na medij (knjiga, film, strip, računarska igra) definišu kao „slipstrim”, koristeći izraz koji je za to skovao Brus Sterling, jedan od začetnika kiberpanka (uzgred, srpski zet, kaže naš sagovornik).
Počeo je da piše sa 23 godine. Prvu SF priču objavio je u kultnom jugoslovenskom časopisu za naučnu fantastiku „Sirijus”, kad mu je bilo 25, dosad je osvojio šest ili sedam nagrada „Lazar Komarčić” za najbolji SF roman, najbolju novelu i najbolji prevodilački rad. Kako i kada se „zarazio” fantastikom?
– Jedna od prvih „pravih” knjiga koje sam pročitao bilo je skraćeno izdanje Vernovih „20.000 milja pod morem”. Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina prošlog veka bio je izuzetno zanimljiv i plodan period za naučnu fantastiku i horor. U bioskopima su dominirali holivudski filmovi, ali i japanski serijali o Godzili ili britanski horori o Drakuli iz „Hamer” studija. Često sam bio u prilici da sa roditeljima odgledam aktuelne hitove poput „Bala vampira” Polanskog, „Prokletstva crvene veštice” sa Džonom Vejnom ili Pekinpoove „Divlje horde” – nabraja Skrobonja.
Televizija je bila sve prisutnija u domovima i serije kao što su „Izgubljeni u svemiru” i prvi ciklus „Zvezdanih staza”. Izobilje književnih i strip-izdanja iz tog perioda ne treba ni pominjati, dodaje pisac. A onda je došao Brus Li i za njim talas hongkonških, japanskih i holivudskih borilačkih filmova i stripova koji su taj trend pratili.
− Svi ti uticaji kao da su me polako pripremali za tektonske poremećaje koje će žanru doneti pozne sedamdesete i rane osamdesete godine prošlog veka – veli naš sagovornik.
A kako je došao na ideju o „alternativnoj Srbiji”? Da li je poželeo da odluta još dalje u prošlost, recimo, u vreme cara Dušana ili u doba procvata Vinčanske civilizacije?
− O Vinčanskoj civilizaciji bi bilo zanimljivo pisati; što se Dušana i naše carske prošlosti tiče, imamo tu već mnogo vrednih istoriografskih i proznih dela, tako da mi taj period nije toliko izazovan. U romanima o Tesli pisao sam o epohi druge decenije dvadesetog veka, koja obiluje inspirativnim istorijskim ličnostima, na polju nauke i politike, umetnosti. Želeo sam da dočaram čitaocu sliku Srbije kakva je mogla biti da je Tesla živeo i radio u njoj, u svetu u kojem nije bilo Prvog svetskog rata. Ova moja dva romana omogućuju čitaocima da na javi malo sanjare o istoriji kakvu nismo imali, a kakvu možda zaslužujemo – smatra pisac.
Pravnik koji to nikad nije bio
I njegov sopstveni životni put, u neku ruku, predstavlja prelazak iz jednog u drugi „rukavac istorije”, iz jedne u drugu moguću profesiju.
− Želeo sam da studiram žurnalistiku, ali me je od te zamisli odgovorio jedan stari porodični prijatelj; i danas se sećam reči kojima me je ubedio da upišem prava, nauku koja će mi omogućiti mnogo širi izbor buduće profesije: „Kao pravnik možeš da budeš i novinar, ako baš to hoćeš, ali i upravnik Tašmajdanskog bazena, kad uvidiš da od novinarstva ’leba nema.” I tako sam diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Neko vreme želeo sam da se bavim advokaturom, ali sam sticajem okolnosti dospeo u spoljnu trgovinu. Pravosuđem se nikad nisam bavio, niti položio pravosudni ispit zbog čega žalim, ali jesam svakodnevno primenjivao znanja iz privrednog i obligacionog prava. I sve to vreme sam čitao, pisao i prevodio – navodi Skrobonja.
Njegovi su prevodi s engleskog i dela najpoznatijih bardova svetske fantastike i horora, poput Stivena Kinga, Klajva Barkera, Dena Simonsa, Ijana Mekdonalda, Džejmsa Herberta… Da li je neke od njih i lično upoznao?
− Negde još čuvam „autogram” Stivena Kinga, zapravo njegov potpis na ugovoru o objavljivanju romana „To”, koji sam kao izdavač i prevodilac ponudio čitaocima tada još postojeće Jugoslavije početkom devedesetih. Žao mi je što nisam bio u prilici da se sa Kingom upoznam i porazgovaram. Od pobrojanih pisaca koji su, svaki na svoj način, veoma uticali na moj rad, jedno vreme sam se preko interneta dopisivao sa Simonsom, da bismo se onda zanavek posvađali u vreme NATO agresije na Srbiju. Pokušao je da me ubedi kako je za mene i moje „mnogo dobro to što nas bombarduju”, a ja to nikako nisam mogao da prihvatim, pa su pale i teške reči... Mislim da je ta naša prepiska objavljena u nekom od brojeva „Emitora”, zvaničnog glasila Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić” – kaže nekadašnji predsednik ovog društva.
Ijan Mekdonald, čovek čija ga proza, kako kaže Skrobonja, neprekidno iznova očarava, bio je gost Goranove izdavačke kuće 2010. godine.
− Pisci su veoma srdačni i jednostavni ljudi i uvek je zabavno razgovarati sa njima o prozi kroz koju ste ih upoznali. Poslednji primer za to je moj krajnje slučajan ili, ako prihvatimo to da ništa u životu nije slučajno, onda makar neplaniran susret u Istri sa britanskim piscem Glenom Dankanom čija sam tri romana o poslednjem vukodlaku preveo. Kad sam čuo da ispija piće u obližnjem kafiću, prišao sam mu i rekao: „Zdravo, ja sam tvoj prevodilac na srpski” − seća se naš sagovornik.
Kako nam je poverio, u njegovoj izdavačkoj kući posvećenoj prevashodno slipstrim i horor književnosti, najviše vremena posvećuje upravo uređivanju i prevođenju knjiga autora kao što su Ijan Mekdonald ili Kurt Vonegat. Pre nekoliko dana je dovršio prevod Selindžerove biografije koju su priredili Dejvid Šilds i Šejn Salerno i ona će uskoro biti u rukama čitalaca. Kako je prevođenje dugotrajan i mukotrpan posao, zbog toga nužno trpi pisanje, priznaje, ali kad se pojavi prava ideja, nekako se stvore i uslovi da se napiše koja nova priča ili roman.
Između prevođenja, pisanja, izdavaštva i javnih predstavljanja sopstvenih i tuđih romana, Goran najviše vremena posvećuje svojoj strpljivoj i vrednoj supruzi i dvema pametnim i uspešnim ćerkama, studentkinjama. Tu su, naravno, i dugogodišnji prijatelji i saradnici, poput Bobana Kneževića, pisca i izdavača, koji je prvi objavio njegovu priču „Rouzvil” i podsticao ga da se bavi samostalnim izdavaštvom.
− Nas dvojica smo mnogo sarađivali u nekoliko proteklih decenija. Rastko Ćirić i ja sprijateljili smo se na jednom putovanju i zajedno izmaštali „izgubljene” pesme „Bitlsa”, a Dražen Kovačević je bio Rastkov student koji je, na njegov predlog, u strip pretočio moju novelu „Točak”, pa smo potom zajedno osvojili tim stripom nagradu velike francuske izdavačke kuće. Moja supruga Dragana, kako to često biva, nije naročito zainteresovana za iste žanrove kao ja, i čini se da je zadužena za to da me redovno podseća na stvarnost u trenucima kad se previše zanesem – iskreno će Skrobonja.
Nije lako biti zaljubljenik u strip i oduševljavati se naučnom fantastikom i hororom sa upravo navršene 52 godine, baš kao nekad sa 12. Ali njemu to, nekako, uspeva, na radost čitalaca svih generacija.
--------------------------------------------------------------
Čekajući vanzemaljce
Neizbežno pitanje za pisca SF-a: da li veruje u postojanje (inteligentnog) života još negde u svemiru i u mogućnost da se naša civilizacija sa njim sretne? Kakav bi mogao biti ishod tog susreta?
− Karl Sagan je u knjizi i televizijskoj seriji „Kosmos” (čiji nastavak upravo pratimo na kanalu „Nacionalne geografije”), statističkim metodom dokazao da naša civilizacija ne može biti jedina u vaskolikom svemiru. Danas smo svedoci izveštaja o tome da naučnici u ovom ili onom kutku vasione pronalaze planete slične našoj, po veličini i klimatskim uslovima koji na njima vladaju, uslovima pogodnim za razvoj života... Zato verujem da život postoji i drugde u vasioni. I naravno da bih voleo da zadovoljim tu večnu radoznalost i upoznam vanzemaljce – u mnogim zemljama sveta se sada ljudi (uglavnom razočarani stanjem u kojem se čovečanstvo nalazi) sasvim ozbiljno prijavljuju za odlazak na Mars, gde bi učestvovali u njegovoj kolonizaciji, premda znaju da im sa tog puta ne bi bilo povratka. Mislim da je ljudska žeđ za novim saznanjima beskrajna i da će čovečanstvo zaista iskoristiti priliku da se proširi na druge svetove čim to tehnologija bude omogućila. Lično, ja bih radije (kao Ričard Drajfus u Spilbergovim „Bliskim susretima treće vrste”) vanzemaljce dočekao ovde, a mlađima prepustio pustolovine svemirskih putovanja – priznaje Goran Skrobonja.
--------------------------------------------------------------
Prošlost ili budućnost?
Ukoliko bi naš sagovornik mogao da bira putovanje u prošlost, u budućnost ili u neki paralelni svemir, za šta bi se opredelio? Koga bi voleo da tamo upozna? Evo šta Goran kaže:
– Kad bih, kao Nikodije Marić, junak iz mojih knjiga, bio u mogućnosti da korišćenjem takozvanih prostorno-vremenskih crvotočina šetam iz sveta u svet, iz vremena u vreme, voleo bih da prisustvujem nekim ključnim događajima koji su odredili ovakav razvoj naše civilizacije, pa i da upoznam neke od tih istorijskih gorostasa. Naravno, jedan od prvih na mojoj listi bio bi upravo Nikola Tesla.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 21.04.2014.
.jpg)
