Izvor: Story, 01.Mar.2015, 22:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snežana Đurišić: Spoznala sam tugu i samoću
Dok obeležava četiri decenije rada, naša legendarna pevačica opisuje kako je prihvatila nemoć, ne krije da ode kod duhovnika kad joj je to potrebno i ističe kako su sve ružne stvari iza nje
Snežana Đurišić, foto: Story press, privatna arhiva
Trenutak kada Snežana Đurišić (55) dvadeset trećeg februara bude zakoračila na binu Velike dvorane Sava centra ne samo da će biti onaj u kome će publika s njom pevati neke od himni naše izvorne muzike poput >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << Kuće male, krečene u belo i Odakle si sele, već će taj solistički koncert ostati upamćen kao simbolično obeležavanje četiri decenije njenog rada. Te večeri svi obožavaoci njenog muzičkog repertoara, prijatelji i kolege, kao i članovi porodice imaće priliku da čuju numere Lepi moj i Niko me nije voleo kao, koje pevačicinom glasu neretko daju podrhtavajuću liniju zbog toga što su posvećene njenom pokojnom suprugu, harmonikašu Slobodanu Gvozdenoviću.
- Ne bih da ova naša priča deluje patetično, zbog toga nema razloga da akcenat bude na tome. Borim se sa svojim problemima kao i druge žene – kaže na početku razgovora, ostavljajući utisak kako ne možete da je pitate sve što vam padne na pamet. Ta impresija menjala se tokom razgovora i naposletku smo došli do toga da je reč o osobi koja je više nego svesna svojih osećanja, potreba, motiva i verovanja. Smirena je, sedi uspravno i povremeno blagim pokretom ruke skloni šiške u stranu. Postoji uvreženo mišljenje da javne ličnosti žive običnim životom, a ta tvrdnja ostaje pomalo nejasna profilišući se kao opšte mesto. U slučaju Snežane Đurišić taj običan život primetite na prvi pogled, pa je tako naša komunikacija podrazumevala sve one svakodnevne teme. Bila je to priča i o ćerki Maji, sinu Marku, unucima Teodori i Milošu.
Story: Mogu li nas tuga i samoća nečemu naučiti, tačnije da li je izvodljivo da ta osećanja okrenemo u našu korist tako što ćemo slično iskustvo upotrebiti da budemo hrabriji?
- Odnedavno sam, nažalost, spoznala i te emocije. Čovek nema neki izbor, osim da se suoči sa svim onim što ga snalazi i bori da iz toga izađe na najbolji mogući način. Nisam osoba koja se predaje, naprotiv, borac sam, ali izuzetno je teško. Tuga može čoveka da oplemeni, a na samoću se s vremenom navikne. Nemoć je moj problem. Sve sam u hodu obavljala, a onda mi je dato da baš ne bude tako. Koliko brzo prihvatite nemoć, toliko pre prestajete da tugujete. Za sada nisam baš neki đak, ali borim se.
Story: Imate li običaj da posetite psihologa ili porazgovarate s nekim učiteljem života?
- Mnogo čitam i naravno da posetim psihologa i kako vi kažete učitelja života, a ja bih rekla duhovnika. Živimo u vremenu koje nas zatrpava baš teškim problemima različite prirode. Da bi čovek mogao da se bori, mora da sačuva mentalno zdravlje, a za to su potrebne te navedene profesije.
Story: Osoba ste koja kaže da joj je u životu uvek bilo lepo. Svedoci smo da takva sudbina nije česta, pa se nameće pitanje kako ste to uspeli?
- Bog vam da šansu, vi je iskoristite i eto odgovora. Imala sam sreću da provedem 36 godina sa osobom koju volim i koja mene voli. Sve što se u tom periodu dogodilo bilo je rezultat ljubavi, razumevanja i poštovanja.
Story: Nikada se niste libili da priznate kako je vaš sin imao buran život i radio ružne stvari. Je li to sada iza njega?
- Poštujem odluke svoje dece. Davali smo im savete koje smo smatrali ispravnim i dobrim za njih, ali odluke su uvek bile njihove. Naš sin živeo je kao maltene sva današnja deca iz porodica s malo boljim standardom. Srećna sam što mogu da kažem kako je sve ružno iza nas.
Story: Kako izgleda to kada ste svi na okupu? Ćerka, sin, unuci...
- Nažalost, retki su trenuci kada smo svi na okupu, najviše zbog prirode posla kojim se bavim, ali kada se to dogodi, baš svi uživamo.
Story: Uhvatite li sebe kako greške koje ste činili u vaspitavanju svoje dece sada korigujete u odnosu sa unucima?
- Unuke vaspitavaju njihovi roditelji, a ja se trudim da sarađujem. Živimo u vremenu kada je sve drugačije nego ranije, brže se živi. Kada smo mi dobili decu, bilo je mnogo bolje i lakše nego danas.
Story: Govorite kako ne biste voleli dugo da živite. Plašite li se starosti ili je reč o nečemu drugom?
- To kažem kada me uhvate neke tužne misli. Naravno da želim da živim i uživam s decom i unucima. Ne spadam u ljude koji imaju strahove, tako da se ne plašim starosti, naprotiv, mislim da ona može da bude lepa ukoliko je čovek zdrav fizički i mentalno.
Story: Po čemu pamtite detinjstvo, koliko vas je taj period života odredio u navikama i interesovanjima i koja merila ste poneli iz kuće, s obzirom na to da ste odrastali u jednom vremenu znatno drugačijem od današnjeg?
- Pored toga što sam bila opterećena obavezama od svoje sedme godine, imala sam lepo i pravo detinjstvo. Bila je tu osnovna škola, niža muzička škola, pevanje, ali stizala sam i da izađem napolje i igram se s drugarima. Iz Kraljeva nosim divne uspomene, od kojih ću živeti, čini mi se, do kraja svog života. Imala sam punu podršku i pomoć roditelja pod uslovom da budem dobar đak.
Story: Oni se nisu protivili vašoj odluci da se udate s 18 godina?
- Protivili su se, smatrali su da je prerano za tako nešto, ali kako se to kaže: Ljubav ne bira.
Story: Odrastali ste s rođenom sestrom. O čemu ste najčešće razgovarale, jeste li bile tandem koji ume da čuva tajne pred roditeljima?
- Mira mi je uvek bila prava sestra. Naš odnos onakav je kakav mogu da imaju samo sestre koje se vole. Imale smo, naravno, a i danas imamo svojih tajni.
Story: Kakvi ljudi vam prijaju, a ko su oni koji vas čine nervoznom?
- Prijaju mi iskreni i duhoviti ljudi, a ne volim da budem u društvu licemernih osoba.
Story: Govorite precizno, rečenice su vam tačne i u vama se prepoznaje samopouzdanje. Koliko ste strogi u životu kako prema sebi, tako i prema okruženju?
- Kažu da sam stroga mada mislim da sam u stvari disciplinovana i odgovorna. Vaspitavana sam u porodici gde je to tako moralo, po sistemu rad, red i disciplina. Otac je bio građansko lice u službi JNA. S druge strane, ja sam emotivna i osetljiva osoba koja je impulsivna. Planem, naljutim se, ali to me ne drži dugo. Hvala bogu, nisam zlopamtilo.
Story: Imate li omiljenu boju, hranu, godišnje doba?
- Omiljena boja mi je tirkiznoplava. Nisam probirljiva kada je reč o hrani, što se i vidi na meni. Volim sneg jer uživam u skijanju, ali i proleće jer se tad sve nekako pokreće. Leto nastojim da provedem nadomak vode, jer nisam ljubitelj velikih vrućina.
Story: Ako kažemo da čovek vredi onoliko koliko je putovao, vi ste prilično bogata žena. Čikago, Kuba, Dominikanska Republika... Odakle nosite najprijatnije iskustvo?
- Privilegija moje profesije jeste prilika da upoznate dobar deo sveta. Mesta koja nismo obišli na taj način, posetili smo turistički i zaista ne mogu da izdvojim neku koja je posebna u smislu odmora, provoda i slično. Gde god smo bili, mi smo stvarno uživali. Danas mi taj period života i te kako daje snagu da se borim sa onim o čemu sam malopre govorila. Vreme koje je iza vas može da pomogne u prevazilaženju ružnih i teških trenutaka koji vas snađu. Valjda to reguliše Gospod, pruži ti nešto lepo da bi preživeo ono ružno.
Story: Kako vam zvuči kada sebi kažete: Iza mene je 40 godina profesionalnog umetničkog stvaralaštva?
- Kada radite ono što volite, vi ste srećni. Kada doživite četiri decenije bavljenja poslom koji volite, kažete: Hvala ti, Bože. A kada ste u situaciji da proslavite taj jubilej, zasigurno ste potpuno ostvareni u svojoj profesiji. Ispunjena sam divnim osećanjem zadovoljstva što sam u mogućnosti da s porodicom, prijateljima, kolegama i publikom to obeležim.
Story: Glumci obično nakon predstave odlaze u kafanu kako bi ublažili adrenalin koji ih drži nakon predstave, a slično rade i vaše kolege. Kako se dama poput vas oslobodi energije koju joj prenese scena, gužva, obožavaoci?
- Ne želim da je se oslobodim, jer to je ona pozitivna energija, zato što vam na koncert uglavnom dođe onaj ko vas voli. Potreban je fizički odmor, naravno. Ovo mi nije prvi solistički koncert, tako da imam iskustva s tim. Pretkoncertna euforija umori me fizički, ali kad znate zašto i zbog čega jurite, nije vam teško.
Story: Koliko su moguća i održiva prijateljstva stečena poslovnom linijom? Ko je dobrodošao u vaš dom od pevača sa estrade?
- Naš posao nudi ti šansu da upoznaš ljude različitih profila. Da li će ti neko od njih biti prijatelj, stvar je zajedničkih osobina i uzajamnog poštovanja. Ne volim da licitiram imenima. Imam dosta kolega koji su mi kućni prijatelji i hvala Bogu što je tako.
Story: Kako se prevazilazi sujeta u bavljenju muzikom?
- Mislim da sujeta i ljubomora mogu biti korisne ukoliko umete da ih kontrolišete, jer tada služe kao stimulans za napredovanje. Ako ne možete da ih zauzdate, uzimaju vas pod svoje i postaju bolest. Ne znam kako se prevazilazi, jer nemam problema ni sa sujetom ni s ljubomorom. Verovatno zato što sam se u životu rukovodila time da mi ne smeta ono što drugi ima, nego što ja nemam. Možda bi ovo mogao da bude način za prevazilaženje problema koje izazivaju ljubomora i sujeta kad su van kontrole.
Razgovarao: Stefan Tošović
.jpg)
