Izvor: Story, 28.Nov.2015, 20:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelena Jovičić: Moje venčanje bilo je intimno
Dramska umetnica iskreno priča o problemima s kojima se susreće u svojoj profesiji, objašnjava zašto je na korak da napusti glumu i otkriva da joj snagu daju sin Mateja, ćerka Anđela i suprug Saša
Jelena Jovičić, foto: Luka Šarac, Story press
Nakon zapažene uloge Done u spektakularnoj predstavi Mamma mia, glumica Jelena Jovičić (38) uskoro će zaigrati u još jednom mjuziklu – Monti Pajton Spamalot čija je premijera zakazana za 22. >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << novembar u Sava centru. Iako je u svom umetničkom zenitu, ova šarmantna glumica ozbiljno razmišlja o napuštanju svoje profesije zbog sve lošijeg položaja u kom se ta branša nalazi. U svim svojim odlukama, Jelena ima bezuslovnu podršku supruga Saše (33) kom je ovog leta na intimnoj ceremoniji na Kipru izgovorila sudbonosno da, a njihova ćerka Anđela (3,5) i glumičin sin iz prvog braka Mateja (7,5) daju joj najjači vetar u leđa i snagu da pregura sve teške momente i životne izazove.
Story: U martu ove godine rekli ste kako ozbiljno razmišljate da napustite glumu. Imate li i dalje takvu želju?
Nažalost, da. Takve odluke ne donose se preko noći. Poslednjih godina intenzivno razmišljam o tome. Želim dobro da odvagam, zbog dece i zbog sebe.
Story: Ukoliko biste napustili glumu, čime biste se bavili?
Nijedan posao nije mi stran. Prihvatila bih bilo šta da radim samo da imam svoj mir, zdravu decu i okolinu u kojoj živim.
Story: Rekli ste da vaš posao nema svetlu budućnost, a da su plate mizerne, zašto je to tako?
Ne znam. Valjda zato što smo prosti. Zato što je kultura u Srbiji uvek bila 13. prase. Svi naši sjajni pisci i pesnici pisali su o tome. Samo nema ko da ih pročita. Džaba ja sad objašnjavam kad to razumeju samo oni koji inače prate kulturne događaje. Oni koji se ne bave kulturom to i ne vide. Štaviše, mi njima delujemo kao neki kapriciozni, razmaženi pajaci i derišta koja rade neki nedovoljno važan i ozbiljan posao. Njima je umetnost dosadna i nedovoljno zanimljiva i zabavna. Nema skandala, nema prostakluka, samo neki ljudi koji govore dosadan i nerazumljiv tekst.
Story: Kako onda glumci žive?
Naš posao veoma je lep, ali izuzetno težak i uz to fizički naporan. Zahteva da telo i glas budu u konstantnom treningu, a mi igramo povređeni, bolesni, rastrzani, iscrpljeni, pod temperaturom, uganutih zglobova, ušinuti... Rastrzani između gomile sporednih preživljavačkih poslova i iscrpljeni od nespavanja jer i mi imamo obaveze, porodice, decu, njihove obaveze, škole, dečje bolesti kao svi normalni ljudi. Sad vi zaključite kako živimo.
Story: Ako je kultura u tako lošem stanju i ako se u nju ne ulaže, a umetnici nisu zadovoljni, šta nam ostaje, u šta da se uzdamo?
Uzdam se u neku drugu uređenu državu, pravo da vam kažem. U dobar obrazovni sistem, zdrav socijalni mehanizam, poštovanje ljudskih prava, prave vrednosti i čvrst moral, lepo vaspitanje, etiku i estetiku. Sve ono što mi kao narod nemamo. Postali smo opskurno društvo i mojoj deci želim da žive u boljoj državi. Imamo prelepu zemlju, sa četiri godišnja doba, umerenu klimu, banje, vodu, oranice, šume, reke i jezera. Imamo istoriju. Znate šta to znači? Ljudi to ne cene. Naučiće tek kad budemo izgubili to što imamo. Ali ni to neće biti slučajno.
Story: Ako biste s jedne strane stavili zadovoljstvo koje gluma sa sobom nosi, a s druge sve probleme, da li bi njihov odnos bio ekvivalentan?
Aplauzi, ovacije, zadovoljni ljudi u gledalištu skoro svako veče. To mnogo godi. S druge strane, mi uopšte nemamo ideju kako da učinimo naš poziv održivim. Ovde se pozorište svodi na desetak teatara, a sve ostalo su takozvane tezge. Mnogi umetnici sada su na ulici. Po pozorištima neki rade svako veče, a neki nijedno i primaju sličnu platu. Nisu oni krivi. Varijabila je ukinuta. Zašto? Po tome, više se isplati ne igrati ništa nego raditi sve i igrati svako veče. Na repertoaru je po petnaest predstava i gomila honorarnih saradnika koji strepe od raskida ugovora jer će završiti na ulici. Da ironija bude veća, ljudi koji ne idu u pozorište i koriste usluge baleta, recimo, za događaje, koncerte i slično, bolje plaćaju od onih koji zahvaljujući tom istom baletskom ansamblu žive i primaju platu. To je neodrživo i mora da stane. Ako kultura ne dođe uskoro na dnevni red, možemo i zvanično da se pozdravimo s njom.
Story: Pripremate se za premijeru mjuzikla Monti Pajton Spamalot koja je zakazana za 22. novembar u Sava centru. Kakva je vaša uloga?
Monti Pajton Spamalot je fenomenalan brodvejski mjuzikl-spektakl. Sve što ste ikada imali prilike da gledate na Brodveju ili nekoj drugoj sceni, sve što mjuzikl čini veličanstvenim i drugačijim od ostalih žanrova, videćete u Spamalotu. To je genijalan komad: lakrdija, žestoka komedija s još žešćim muzičkim materijalom koji pokriva sve žanrove. Naši fantastični glumci igraju po četiri-pet likova, presvlače se u vojnike, stražare, babe, majke, očeve, starce, gradonačelnike, istoričare, trubadure, monahe, čarobnjake, prinčeve, vitezove, sluge. Samo po jednu ulogu imamo Nikola Kojo koji igra kralja Artura i ja u ulozi Gospe od jezera. U stvari, tumačim rolu glumice koja igra Gospu od jezera. Moj zadatak je da se predstavim u šest-sedam songova i da montipajtonovski kroz niz komičnih situacija putujem kroz predstavu. Moja uloga ima jedan song-ispovest pred publikom koja gleda. To je kratak iskorak iz predstave. Ne smem više da otkrivam, dođite da gledate.
Story: Jesu li umetnici po prirodi krhka i nesigurna bića?
Nesigurna jesu sigurno. Dovoljno je da glumcu samo kažete kako baš i nije bio nešto posebno dobar i to je za njega udarac koji će mu zvečati u glavi svaki put kad kroči na scenu. Nema ničeg lošeg u toj stalnoj sumnji da nisi dovoljno dobar i da možda možeš bolje. Ona samo navodi na istraživanje, a samim tim i pomak. Samozadovoljnost, ne samo u umetnosti, i jeste osnovni problem. To stvara jednu učmalu klimu koja ne nudi ništa novo, plemenito, drugačije, bolje.
Story: Mislite li da je porodična sreća preduslov za uspešnu karijeru?
Zavisi od čoveka. Meni mnogo znači podrška porodice i to što oni moj posao posmatraju kao i svaki drugi.
Story: Da li je žena kompletna tek kad postane majka?
Slagala bih vas kad bih rekla da u mom slučaju to nije tako. Ravnotežu koju sam stekla zahvaljujući svojoj deci nisam imala kao devojka. Lutala sam i tražila ne znajući da je to moj kontrateg. Kada sa ove tačke posmatram svet i život, shvatam kako sam rođena da budem majka.
Story: Na koji način vaspitavate sina Mateju i ćerku Anđelu, imaju li nova vremena druge vrednosne kriterijume?
Zna se šta su vrednosti, uvek bile i ostaće. Evo, kako objašnjavate da sam ja ovakva kakva jesam? Živim u istim tim novim vremenima, a i dalje cenim prave vrednosti. Mislim da je to do vaspitanja, roditelja koji su uvek tu da slušaju i daju savete. Decu učim da ne posrnu, da istraju bez obzira na druge, da budu nezavisna, misle svojom glavom i pokažu dostojanstvo. Najlakše je biti prosečan, bez identiteta.
Story: Kako ocenjujete koji su postupci ispravni kada je reč o roditeljstvu?
Slušam svoje instinkte. To što se sistem raspada ne znači da i ja treba da dozvolim da se u kući život razbuca. Uvek im kažem da se nikada ne zna koji su putevi gospodnji i da sve što rade čine za sebe ili protiv sebe. Kada su nevaljali, održim predavanje. Svaki put. Ne mrzi me i sto puta ako treba, ali nema popuštanja dok ne shvate poentu. Za decu treba mnogo strpljenja, priče i razumevanja.
Story: U čemu se ogleda razlika u odnosu prema ženskom i muškom detetu?
Oni jesu različiti, ali ja imam isti tretman. Volim ih najviše na svetu. Svako ima svoje mesto u mom srcu. Stroga sam taman toliko da budu disciplinovani i lepo vaspitani. Za roditelje je najvažnije da nikako ne propuste odrastanje svoje dece, da ih posmatraju, razgovaraju s njima, pokazuju im ljubav, razumevanje i da ih svakodnevno uče, bez prestanka. I naravno, da obavezno uvedu dnevnu dozu maženja i igranja na podu. Deca brzo porastu, postanu ljudi, imaju svoje obaveze, porodice i onda vam sve to nedostaje, ali nema povratka. Razmena pozitivne energije i ljubavi između dece i roditelja puni baterije za novi dan, mesec, godinu.
Story: Letos ste se tajno udali na Kipru. Zbog čega ste od javnosti skrivali činjenicu da ste se venčali?
Nisam ništa skrivala, bila sam tamo na letovanju. To što nemam običaj da obaveštavam novine kako je bilo kod čika zube, ne znači da nešto skrivam. Iskreno, nisam ni znala da će se to desiti. Otišli smo na letovanje kod naših prijatelja, a muž mi je priredio lepo iznenađenje i sad su nam oni i kumovi.
Story: Da li je ceremonija bila intimna?
Da, vrlo intimna, samo mi i deca.
Story: Čime vas je suprug osvojio?
Saša je dobar čovek. Posvećen je porodici i voli decu. Ceni moj posao, a opet, predano se bavi svojom strukom. On je moj stub na koji se oslonim svaki put kad nisam dovoljno jaka. To je jedino važno – da budemo zdravi zbog dece i da se i dalje volimo i poštujemo.
Story: Ima li ljubomore u vašem odnosu?
Verovatno da u razumnoj meri ima. Ipak je on moj čovek, a ja njegova žena. Čuvamo jedno drugo.
Story: Menja li se zaljubljenost s godinama?
Ne, ili se volite ili ne. Dešavaju se krize kad se brak zapostavlja. Kao i odnos s decom koji je zdrav samo ako je neprekidan, tako i veza s muškarcem treba da ima svoje mesto u svakodnevnom životu. Partner je u stvari najbolji drug tvog bića. On te najbolje poznaje ako to želi. On se nikada ne stavlja na kocku, ne vređa, ne odbacuje niti zapostavlja. On je uvek tu i sluša nas. Saživljava se sa nama. To je neprocenjivo i to se čuva.
Story: Šta je recept za uspešan brak?
Gledanje u oči, slušanje. Zainteresovanost za biće koje je odlučilo da baš s vama podeli život. To je veoma, veoma važno. Nikada da se ne zaboravi. Tolerancija i strpljivost najbolji su za uspešan brak. Ko to nema, bolje da ostari kao samac.
Story: Planirate li još jedno dete?
Ni prvo ni drugo nisam planirala. Ako se desi, desi se.
Razgovarala: Milica Prelević
.jpg)
