Izvor: JuznaSrbija.info, 01.Dec.2015, 13:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Život sa virusom, odbacivanjem i osudama

Sandra Mančić (38) iz Niša već 15 godina živi sa HIV virusom i vodi organizaciju „Sunce”, najstarije udruženje u Srbiji koje okuplja osobe obolele od side

„Živeti sa virusom side za mene između ostalog znači da zub mogu da izvadim samo na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju u Beogradu. Tamo radi jedini profesor koji hoće da izvadi zub HIV pozitivnoj osobi. I pored toga što infektolozi već tri decenije objašnjavaju da se virus side može preneti samo krvnim >> Pročitaj celu vest na sajtu JuznaSrbija.info << i seksualnim putem, naši stomatolozi smatraju da im treba posebna zaštita da bi radili sa nama. Mene odavno ne dotiču mišljenja drugih ljudi, ali mnogi moji prijatelji koji žive sa HIV-om i dalje teško podnose komentare, odbacivanja i osude. Nažalost, uvek će biti onih koji smatraju da smo mi sami krivi za svoju bolest”, priča Sandra Mančić (38), koja je pre 15 godina saznala da živi sa virusom koji se „dešava nekom drugom”.

Sandra je jedina žena u našoj zemlji koja je smogla hrabrost i priznala da živi sa virusom side. Kako kaže u razgovoru za „Politiku”, da je virus side u njenom organizmu, saznala je pre 15 godina.

„Tada sam se prvi i poslednji put našla u istražnom zatvoru zbog toga što je u mojoj kući od heroina preminuo moj poznanik. I ja sam bila heroinski zavisnik – od 12 godine počela sam da koristim ovu drogu i za mene je ta bolest zavisnosti teža od side. U zatvoru mi nisu saopštili rezultate testa jer je svima bilo ’nezgodno’ da mi kažu da sam HIV pozitivna. To je bilo vreme kada još uvek nismo imali Nacionalnu strategiju za HIV, ni jasne smernice kako saopštiti dijagnozu HIV pozitivnim osobama. Svoj HIV status sam saznala dva meseca po izlasku iz pritvora i to od svog advokata. To je za mene naravno bio šok, to saznanje da je smrt možda blizu i da je svemu kraj. Ali, ja nisam smatrala da je to nešto što treba skrivati. O tome da sam HIV pozitivna, ljudima oko sebe govorila sam kao o neprijatnosti koja mi se dogodila”, kaže Sandra Mančić.

A na pitanje – kako su porodica i prijatelji reagovali kada im je saopštila da je zaražena virusom side, ona odgovara:

„Samo mi je otac pružao podršku i puno ljubavi. Kada je on umro, ostala sam sasvim sama. Njegova deca iz prvog braka, koji žive u inostranstvu, oduzeli su mi pravo da i dalje živim u očevoj kući, nisu mi pružili nikakvu podršku i imali su potrebu da me kazne. Godinu dana trajao je veoma stresan vanparnični postupak na sudu i mogla sam da ostanem bez krova nad glavom. Njih jednostavno nije bilo briga za to. Na kraju su ipak pristali da mi obezbede garsonjeru. Zahvaljujući podršci i pomoći lekara iščupala sam se iz kandži heroina. Oni su me podigli na noge i pomogli mi da otpočnem lečenje odvikavanja od droge, naučim da živim sa HIV-om i osnujem udruženje „Sunce”, u kome sam upoznala ljude koji su me prihvatili i sa kojima i danas sarađujem. Mnogi tu šansu ne iskoriste, ja sam je iskoristila.”

Da li je za nekoga iz manje sredine komplikovano da dolazi na terapiju u Beograd?

„Na Klinici za infektivne i tropske bolesti u Beogradu lečili smo se svi iz Srbije. Jednog trenutka smo ja i moj tadašnji suprug izbrojali 17 pečata na uputu, koliko je bilo potrebno da se iz Niša krene za Beograd svakog meseca na kontrolu. Mnogi ljudi odustajali su od lečenja ili ga nikada nisu ni otpočeli, upravo zbog obimne papirologije i procedure vađenja uputa. Zatim smo, kao udruženje ’Sunce’, u saradnji sa organizacijama civilnog društva, Ministarstvom zdravlja i Omladinom Jugoslovenske asocijacije za borbu protiv side (JAZAS) iz Beograda, uspeli da dođemo do rešenja tog problema. Pri infektivnim klinikama u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu otvorena su odeljenja za lečenje bolesti koje su posledica HIV-a. Od 2009. godine lečim se u svom gradu, ali još ima ljudi koji putuju iz Leskovca, Pirota i Zaječara u Beograd”, ističe naša sagovornica, koja je zajedno sa grupom entuzijasta 2005. godine osnovala Udruženje građana „Sunce”. Ona sa ponosom ističe da je „Sunce” najstarija PLHIV organizacija (organizacija koja okuplja osobe koje žive sa virusom side) u Srbiji i dodaje da im se nedeljno javi 10–15 osoba koje tek treba da se jave na testiranje ili hoće da im se pridruže.

„Sedam godina bili smo deo velikog nacionalnog programa koji se finansirao iz sredstava Globalnog fonda UN za sidu, tuberkulozu i malariju. Nakon toga smo ostali bez sredstava i prostora. Jedinu pomoć trenutno nam pruža NIS a. d. iz Novog Sada kroz njihov program ’Zajednici zajedno’. Međutim, to je samo jedan mali deo sredstava koja su potrebna da bi se održao Servis podrške za PLHIV. Važno nam je što imamo logističku podršku od Gradske opštine Palilula u Nišu i dobru saradnju sa opštinom jer sa njima sprovodimo razne aktivnosti, pa tako i ove godine povodom 1. decembra, svetskog Dana borbe protiv side. Odličnu saradnju imamo sa Institutom za javno zdravlje iz Niša”, zaključuje Sandra Mančić.

Katarina Đorđević, Politika

Nastavak na JuznaSrbija.info...