Izvor: RadioCity.rs, 27.Jun.2017, 13:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fenomen zvan “Srećni ljudi“
RTS-ovu seriju “Srećni ljudi“ Siniše i Ljiljane Pavić, snimljenu pre više od 2 decenije, do sada je imao prilike da pogleda ogroman broj ljudi različitih generacija. Nekima je postala omiljena jer su uz njene reprize rasli, ali ima i onih koji napamet znaju brojne replike i scene, zbog čega im je dosadilo da skoro svake godine ona zauzima prajm tajm na nacionalnoj televiziji.
„Premijerno sam je gledala kao vrlo mala. Ne mogu da kažem da mi nije drago kada vidim da se reprizira, >> Pročitaj celu vest na sajtu RadioCity.rs << jer asocira na detinjstvo, ali ne treba ni preterivati. S obzirom da je obavezno placanje pretplate za RTS, trebalo bi da snimaju jednu seriju godisnje“, rekla nam je 30-godišnja sugrađanka.
„Dosadilo nam jeste, ali ništa kasvetno nije snimano pitaj Boga od kada, pri tom ne potvrđujem apsolutno kvalitet ni tih starih serija. Serija mi je lično draga jer sam je gledao kao mali, ali mi je i nekako siva i tmurna zbog toga što je snimana i emitovana baš u periodu kada su ljudi, a i cela naša država bili u totalnom haosu. A repriziranje po stoti put je samo dokaz da se nismo pomerili s mrtve tačke već decenijama“, kazao je Nišlija.
Mi smo nedavno razgovarali sa niškim glumcem Deskom Stanojevićem, čuvenim Vukašinom Golubovićem iz “Srećnih ljudi“, koji kaže da je svaka repriza ove serije za jednu novu generaciju premijera, a popularnost zadržava jer do sada nije snimljena bolja.
„Serija ima tu gledanost, koja se zvanično prati, ona je sa 14. reprizom rangirana ispod Dnevnika, čak je pretekla Slagalicu, što je bilo nemoguće. I to je tema za sociologe, psihologe, psihijatre, viže ni ja ne znam o čemu se radi. Biće da je u temi odgovor. Siniša Pavić je pogodio temu, bavio se porodicom koja se nije promenila vekovima i zato serija ima aktuelnost, zato je gledana. Takođe, novi klinci koji tada nisu bili rođeni nova su publika, koja prvi put gleda. Zato se serija računa kao fenomen“, priča Desko za City radio.
O radu na dugačkim snimanjima sa glumačkim veličinama poput Bate Živojinovića, Radmile Savićević, Žike Milenkovića, Nikole Simića, Đuze Stojiljkovića, Desko kaže da su uživali, nizali anegdote, a sve je bilo mnogo komfornije.
„Sve je bilo kvalitetnije, stručni reditelji, studija su ozbiljna, radilo se natenane, umetnički. Sada je sve žurba, snima se po 5 epizoda dnevno, a onda smo snimali za jedan dan tek 7 strana iz jedne epizode“, objašnjava glumac.
Iz Niša je za Beograd otišao ’91. godine, kada mu je Pozorište na Terazijama postalo stvaralačka kuća. Pre toga, u niškom Narodnom pozorištu igrao je 20 godina, zbog čega kaže da je on večiti gasterbajter.
„Ja sebe gledam kao gasterbajtera, kao čoveka na privremenom radu, i nikada Niš nije izašao iz mene. Sve mi je ovde što je važno pomrlo, što se tiče roditelja, bližih i daljih rodjaka, ali meni je Niš, Niš“, dodaje glumac Desimir Stanojević.
Trenutno, Desko se vratio u Niš kako bi sa svojim kolegama u repertoar niškog teatra uvrstio novi mjuzikl - “Cigani lete u nebo“.Njegova premijera najavljena je za kraj oktobra. Inače, Desko je i glavni krivac za prvi mjuzikl u istoriji niškog Narodnog pozorišta - “Violinista na krovu“.
.jpg)
