Izvor: Danas, 25.Maj.2016, 12:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U duhu politike autora
Scenografija predstave "Slučajna smrt jednog anarhiste", koja se izvodi na sceni Studio JDP, prilagođena je prostoru Studija kao da je njegov integralni deo - kao da čitav ambijent sa gledalištem ishodi iz nje. Iskorišćena je drvena obloga zidova, koju scenografi uobičajeno prikrivaju, a u kojoj su sada vidljive niše, jednostavno i upečatljivo osvetljene.
Na pozornici dominira jedna vitrina, zapravo, soba za ispitivanje optuženih. NJen stakleni zid u stvari je onaj prozor >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << koje dopušta onima izvan da vide šta se unutra dešava, ali zato oni unutra ne naziru da su u svojevrsnoj volijeri. To glumci odlično koriste pa kad se unutra nalaze a obraćaju se onima izvan, ne gledaju u njihovom pravcu.
Ovaj kancelarijski prostor odiše jednim spokojstvom koje pruža pre svega nebesko plavetnilo zidova sobe za isleđivanje. Dok predstava još nije počela, a dok na jednom stolu u ovoj sobi leškari onaj za koga ćemo ubrzo shvatiti da je glavni lik predstave, to izgleda kao da je prostor za opuštanje i meditaciju. Sve je ušuškano prijatnom mešavinom nežnog žutog svetla i ovog plavetnila. No, ovo je policijska stanica, i u njoj je se dogodilo, samo sprat poviše, da jedan optuženi anarhista, ispadne kroz prozor. Zvanično, izvršio je samoubistvo. Nezvanično, bio je ili bačen kroz prozor, ili primoran da iskoči kroz njega.
Scenografija Vere Stanišić promišljena je i, kažem, izvrsno prilagođena prostoru izvođenja predstave - što inače nije čest slučaj. Ona skriva u sebi ovaj efekat iznenađenja: od prostora jedne rehabilitacione vrednosti naglo se pretvara u prostor torture. To je već ozbiljan politički fabulem. On je korelativan i fabuli i likovima komada, u kojima je sve ono što je naočigled pravo, u stvari, krivo, pa je Ludak, glavni junak, svakako i najmanje lud od svih, i, iako delinkvent, najpošteniji od svih, a čuvari pravde - najnepravičniji, štaviše ubice.
Zaplet je starostavni, čest u rimskoj komediji, još češći u komediji del arte, a najupečatljiviji u Gogoljevom "Revizoru". Komedija zabune zapletom zabune razotkrila je ne samo skrivenu istinu događaja nego i skrivena svojstva likova. Ludak je svojevrsni umetnik društvenih subverzija manjeg intenziteta, koje, dakle, ne dovode do žrtava. On svojim ponašanjem, svojim činovima dovodi u pitanje okoštalost institucija i zvaničnika. Takvog ga i predstavlja Nikola Đuričko. Ludak se predstavlja lažno kao inspektor koji ispituje kontroverzni slučaj smrti anarhiste (istinit događaj iz 1969), koji pobuđuje pažnju i spekulacije u medijima.
Rediteljka Maja Maletković i ekipa izvrsnih glumaca uspeli su ne samo da na sceni jasno izvedu fabulu i ocrtaju likove nego i ono što je najvažnije - da stvore jedan specifičan oblik života, koji uglavnom zovemo žanrom. Oni su u potpunosti oživeli duh Foovog pozorišta, ako hoćete, duh njegove politike, satkavši onu konzistentnu prozračnost njegove komedije, u kojoj se osvetljavaju grozote društva.
Fo, komunista, dramaturg je koji stvarima u društvu potura krivo ogledalo pod nos. Zašto? Zato što je kuća smeha svojevrsno predsoblje kuće strave. I zato što se u odrazu u krivom ogledalu na licima ocrtava njihova unutrašnja, inače skrivena, narav. Samo se u krivom ogledalu može pravo videti društveno iskrivljena slika. Krivo ogledalo je, naime, ogledalo ispravljanja. Ono zasmejava do grohota, i istovremeno, jednostavno poučno, pokazuje pravu sliku. Uveseljavanje i poučavanje laičke publike. To je Dario Fo, i to smo, u potpunosti, imali u ovoj predstavi.
Nikola Đuričko osovina je i zamajac zdušnog ansambla. Daje početni ton i menja ritam, ali, određene deonice povremeno preuzimaju drugi glumci, i zatim, on kreće odatle gde su oni stali. Orkestracija je perfektna. Jedna od prvih scena, scena isleđivanja optuženog Ludaka, brzopotezni dijalog između Đurička i Miloša Samolova, u ulozi komesara Bertoca, najintenzivnija je i najvehementnija dijaloška scena koja se može videti u našim teatrima, a završava se frapantnim krešendom.
Bojan Dimitrijević je Upravnika policije igrao u oštroj skici pokreta i mimike, i sa izvanrednom koncentracijom i kad ne govori, i kad je u drugom planu. Takvo ekspresivno vajanje lika u krokiju, pri čemu je glumac i vajar i sam materijal za vajanje, zadobilo je u ovoj predstavi konzistentnost ličnosti od krvi i mesa, iako se u stvarnosti nigde ne može sresti kao takva. Ali, mogao bi se napisati čitav esej o tom čoveku, i ko je i šta je, i šta sanja, i šta snuje. Ta moćna kukavica, taj raskalašni apstinent!
Komesar Kalabrezi Nikole Rakočevića omogućio nam je da ovog glumca vidimo onako kako ga dosad nismo videli, kao vrsnog komičara koji je u stanju da mu već u prvoj svojoj pojavi prozremo lik od glave do pete.
Mladi glumci, Joakim Tasić, u ulozi agenta, i Marta Bjelica kao novinarka, imali su od koga da uče i nisu propustili priliku. Bili su izvrsni. Tasić je pronašao nekoliko efektivnih tikova koji su jasno ocrtali poltronski karakter Agenta, ali i čoveka koji je zbog malo soli u glavi u stanju da postavlja pitanja i daje odgovore koji baš i nisu u skladu sa ulizištvom. To je, eto, već komična stvar.
Bjelica je igrala Novinarku tako da se u njoj videla jasno ne tek opaka ambicija da postane glasnogovornica istine, nego poznato ime, a ako u to ime može da pomogne i istina, onda nek bude i sa istinom. Eto, to je, takođe, semantem jedne komedije.
Kostimografkinja Vladislava Jodžić pametno je odlučila da kostimi budu realistični, jer je to najbolje odelo za farsu.
Kažem li, na kraju, da je ovo najbolja predstava na repertoaru Jugoslovenskog dramskog pozorišta, malo sam o njoj kazao.
Glosa: Scenografija Vere Stanišić skriva u sebi ovaj efekat iznenađenja: od prostora jedne rehabilitacione vrednosti naglo se pretvara u prostor torture. To je već ozbiljan politički fabulem
.jpg)
