Izvor: Politika, 06.Okt.2015, 10:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stranci na čelu evropskih nacionalnih muzeja
Posle Nemca Ajkea Šmita u Galeriji Ufiči, na čelo Britanskog muzeja došao je njegov zemljak Hartvig Fišer
Hartvig Fišer, ugledni istoričar umetnosti, poznat po tome što je preporodio Državnu umetničku galeriju u Drezdenu, prvi je stranac, u ovom slučaju Nemac, koji je u 150 godina dugoj istoriji Britanskog muzeja došao na čelo ove prestižne institucije. Nedavno je i galerija Ufiči promenila rukovodstvo – Ajke Šmit, Fišerov zemljak, prekinuo je angažman u Institutu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za umetnost u Mineapolisu i imenovan je za prvog čoveka ovog poznatog muzeja, a ujedno je i prvi u njegovoj istoriji koji nema italijansko državljanstvo. Od dvadeset institucija u Italiji koje su u isto vreme promenile svoje direktore, pored Galerije Ufiči, još u njih šest imenovani su stranci. Hartvig, Šmit i ostali na ta mesta došli su preko internacionalnog konkursa, ali su njihova imenovanja prilično uskomešala umetnički svet.
Ideja da se na čelo neke nacionalne institucije kulture postavi stručan i najbolji čovek, bez obzira na to iz koje zemlje dolazi, nije nova, iako se čini da sada dobija na zamahu. Dragan Bulatović, profesor muzeologije i heritologije na Filozofskom fakultetu, podseća na neke od sličnih slučajeva koji su se dogodili u prošlosti, navodeći primer francuskog „Bobura”.
– Kada je upravljanje nacionalnim trezorima u pitanju, a kad to kažem mislim na muzeje, biblioteke, pozorišta, već tridesetak godina preovladava doktrina menadžmenta. U tome prednjače američki muzeji, koji su posećeniji jer imaju i bolje rukovodstvo i bolji način rukovođenja, njima uglavnom upravljaju fondacije koje biraju direktore. Za razliku od evropskih, oni nemaju problem finansijskog opstanka. Većina velikih nacionalnih institucija, u koje spadaju i Luvr i Britanski muzej, nastali su na konceptu imperijalne politike, na čuvanju blaga prikupljenog pod idejom spasavanja stare evropske kulture. Po tom modelu svaki francuski predsednik ostavljao je svoju zadužbinu iz oblasti kulture. Iza Žorža Pompidua ostao je, za tadašnje uslove, vrlo moderan kulturni centar (objedinjuje čak pet institucija), koji nosi njegovo ime, a koji mi u žargonu zovemo i „Bobur”. Tom za Francusku veoma važnom institucijom u jednom momentu upravljao je tadašnji najuspešniji muzealac, čuveni Skandinavac Pontus Hulten, koji je u Pariz došao iz Modernog muzeja u Stokholmu. Ispostavilo se da je to bio odličan izbor, jer je krenuo sa konceptom razbijanja starih muzejskih podela, insistirajući na saradnji muzeja – objašnjava Bulatović, pominjući još jedan zanimljiv slučaj – Lorana Heđija, kojeg naša publika pamti i po tome što je bio selektor jednog od naših Oktobarskih salona.
– Heđi je izuzetan kritičar i autor izložbi. Kao jako mlad privukao je osamdesetih godina pažnju Beča, pa su ga pozvali da bude direktor Muzeja umetnosti dvadesetog veka. I on je to prihvatio – kaže profesor i dodaje da su pozorišta širom sveta praksu raspisivanja internacionalnog konkursa za važna mesta uveliko uvela.
Dr Višnju Kisić, generalnu sekretarku organizacije „Evropa nostra Srbija”, raduje što je konkurs u Italiji bio otvoren za građane celog sveta i zasnovan na stručnosti, znanju i budućim idejama, pre nego na nacionalnoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti, jer misli da je takva vrsta denacionalizacije nasleđa zdrava i za institucije i za društvo i stručnjake koje je ta vest uzdrmala.
– Ključno pitanje je da li je tim muzejima bila potrebna promena. Da način na koji se upravlja tim institucijama savršeno funkcioniše, niko ne bi imao razlog da menja praksu raspisivanja konkursa u državnim okvirima. Takođe, da ministar kulture nema potrebu da to menja, takođe ne bi došao na ideju međunarodnog konkursa. Dakle, na praktičnom nivou, apsolutno sam za profesionalizaciju i internacionalizaciju uspavanih institucija, a na simboličkom mislim da je dobar svaki korak u kojem kvalitet ima prednost nad nacionalnošću. To je dugo praksa na najvećim svetskim univerzitetima i ne vidim zašto bi bilo drugačije u bilo kojoj oblasti – kaže naša sagovornica.
Na pitanje da li bi ovakav način biranja direktora bio pogodan i za Srbiju, ona odgovara:
– Volela bih da vidim jasno određenje ka promenama u institucijama, ali ne samo u smislu obnove zgrada već i u pogledu profesionalizacije, otvorenih javnih konkursa, jasnih kriterijuma, i za direktore i za zaposlene, uvođenja odgovornog menadžerskog pristupa. Mislim da smo daleko od toga. Podsetila bih na prošlogodišnje ksenofobične argumente u hajci protiv Oktobarskog salona, koji su se odnosili na kritiku internacionalizacije ove manifestacije i kritiku angažovanja inostranih kustosa i prikazivanja inostranih umetnika kod nas. Ne bih da zamišljam komentare koje bi izazvao međunarodni konkurs za direktora Narodnog muzeja, ali da, mislim da bi trebalo praviti međunarodne konkurse za bilo koje mesto, u bilo kojoj oblasti i birati ljude koji su najkvalitetniji kandidati. Druga je stvar to bismo sa platom koju prima bilo koji od direktora institucija kulture u Srbiji teško mogli bilo koga da privučemo.
Milica Dimitrijević
.jpg)
