Izvor: Politika, 06.Maj.2011, 23:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Puno tragike, gde je sloboda

Naši pisci u anketi za izbor romana 20. veka najviše glasova dali „Prokletoj avliji” Ive Andrića, „Procesu” Franca Kafke i drugim romanima koji govore o tragičnosti ove epohe, a Aleksandar Jerkov tvrdi da u 20. veku nije najvažnije samo iskustvo „procesa” i „prokletstvo avlije”, ili političke zloupotrebe ljudskog bića, već i iskustvo slobode kojeg u romanima možda i nema

Da li je 20. vek zaista bio do te mere mračan i tragičan, pitanje je koje se nameće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << posle ankete sa našim piscima (njih 27) u kojoj su, tokom marta i aprila, na stranicama našeg Kulturnog dodatka birali roman koji najbolje odslikava pomenuti vek, kako u domaćoj, tako i u stranoj književnosti.

Kad je reč o srpskoj književnosti, najveći broj glasova (pet), dobio je roman „Prokleta avlija” Ive Andrića, s tim što je još dvoje pisaca glasalo takođe za Andrića, ali za roman „Na Drini ćuprija”. Četiri pisca su izabrala romane Crnjanskog, ali različite (dva glasa za „Seobe”, jedan za „Dnevnik o Čarnojeviću” i jedan za „Kod Hiperborejaca”). Po dva glasa dobili su Kiš („Grobnica za Borisa Davidoviča” i „Enciklopedija mrtvih”), Pekić („Besnilo”) i Vladan Desnica („Proljeća Ivana Galeba”).

Kad je reč o stranoj književnosti, dva su romana, po izboru naših pisaca, ispred drugih: „Proces” Franca Kafke i „Majstor i Margarita” Mihaila Bulgakova (oba po četiri glasa). „Putovanje nakraj noći” Selina izabrala su tri pisca, dok su Prustovo delo „U potrazi za iščezlim vremenom” i Džojsov „Uliks” dobili po dva glasa.

Izbor „Proklete avlije”, kao i „Seoba”, je očekivan i očekivano dobar, smatra književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov.

– Pošto je minuli vek bio dominantno obeležen ratnim katastrofama, ideološkom represijom i, uopšte, ekstremnim nasiljem i stradanjem, prirodno je da u najuži krug izbora uđu oni romani koji su tematizovali te epohalne lomove – dodaje on. – Čudi, međutim, da se veliki roman Meše Selimovića „Derviš i smrt” danas ne pominje u izboru najboljih, a njemu je tu, sa najboljim razlozima, osigurano mesto. „Prokleta avlija”, „Seobe” i „Derviš i smrt” tri su romana koja su, van sumnje, obeležila vek koji je prošao, a koji, čini se, još za nas nije u potpunosti okončan. Dok su se u njegovoj drugoj polovini i završnici, zahvaljujući visokim književno-umetničkim svojstvima, kao vredni i paradigmatični, izdvojili romani: „Kad su cvetale tikve” Dragoslava Mihailovića, „Sudbina i komentari” Radoslava Petkovića i „Opsada crkve Svetog Spasa” Gorana Petrovića.

Mileta Aćimović Ivkov napominje i to da je „vek velikih ratova i revolucija u srpskoj je književnosti bio i vek velikog književnog i kulturnog uspona” i da se to „posebno može reći za srpski roman”.

– Svoje najblistavije kreativne trenutke ovaj sintetički žanr doživeo je upravo u 20. veku i zbog toga je izbor najboljeg romana iz tog vremena, zapravo, izbor, naših najboljih romana uopšte – naglašava on.

Franc Kafka

Izbor takozvanog „svetskog”, a to za nas znači „evropocentričnog” romana, kaže Aćimović Ivkov, bio je uslovljen istim razlozima koji su opredelili i izbor najboljih srpskih romana.

– Sukob istorije i ideologije i sudbina pojedinca zahvaćena tim kolopletom, postale su tako sadržinske okosnice izabranih romana M. Bulgakova i F. Kafke. A kako je kritički i polemički govor o neposrednoj stvarnosti i tada bio sankcionisan, onda je bilo logično da oni pronađu odgovarajuće umetničke forme za svoju stvaralačku nameru. I baš je taj visok stepen funkcionalizovane simboličnosti u njihovim romanima, još više podstakao krajnji umetnički, odnosno značenjski efekat. Eto, tako su se pritisak egzistencije i napor kreativne volje, ponovo ujedinili i posledovali delima visoke umetničke vrednosti. Jer, uverljiva umetnička priča je, znamo i to, katkad trajnija od života – zaključuje Mileta Aćimović Ivkov.

Miloš Crnjanski

Književni kritičar Aleksandar Jerkov takođe smatra da su se „uprkos velikom rasipanju glasova, očekivano izdvojili Andrić, Crnjanski, Kiš i Pekić”.

– Glasanje za Bulgakova i još više za Selina je, međutim, malo čudo – dodaje on. – Ako to nije plod želje da se glasa za delo koje nije očekivano, onda je znak jednog izvanrednog pomeranja senzibiliteta. Kafka je, naravno, nezaobilazan jer je iskustvo otuđenosti i obespravljenosti negativna slika veka koji je mnogo više obećavao nego što je ispunio, a to se odnosi i na „Prokletu avliju” Ive Andrića. Ja, međutim, ne mislim da postoji neko delo koje najbolje predstavlja 20. vek, jer je on kao i svaki drugi zapravo nepredstavljiv – sve drugo bilo bi povampirenje čuvenog „duha vremena”. Nije književnost izraz tog „duha” i ona ga ne predstavlja, nego ga gradi. Uz to „Prokleta avlija” i „Grobnica za Borisa Davidoviča” oblikuju mnogo širi, epohalan uvid.

Aleksandar Jerkov, međutim, primećuje da u književnosti 20. veka nema iskustva slobode koje je takođe obeležilo to stoleće.

Mihail Bulgakov

– Ako se pitamo koji su pisci i koja su dela obeležili 20. vek, onda je anketa dala dobar odgovor. Međutim, nije u 20. veku najvažnije samo iskustvo „procesa” i „prokletstvo avlije”, ili političke zloupotrebe ljudskog bića, tu bi desetina pisaca bila prilično ravnopravna. Važno je i iskustvo slobode kakve nije bilo ni u jednom drugom razdoblju za tako mnogo ljudi. A koji roman „izražava” to iskustvo? U srpskoj književnosti ga možda i nema, jer ona ima tragičku podlogu, a u svetskoj književnosti ga takođe možda nema, jer ona na vedrinu ne sme da pristane. Zato bi se moglo tvrditi suprotno, da nijedno delo ne izražava 20. vek jer je ono najvažnije i tu izgubljeno. Anketa je pokazala tragično viđenje 20. veka, nije pokazala jedno drugačije razumevanje koje je takođe moguće, ali to nije krivica anketiranih već slike 20. veka i same književnosti. Možda zato 20. vek najbolje predstavlja to što su praktično gotovo svi glasali za različita dela: to govori o jednoj raznovrsnosti koja je pravo svojstvo 20. veka – zaključuje Jerkov.

Gordana Popović

----------------------------------------------------------

Srpski pisci

 1. Ivo Andrić (7 glasova)

 2.  Miloš Crnjanski (5 glasova)

 3. Borislav Pekić (3 glasa)

 4.  Danilo Kiš, Bora Stanković, Vladan Desnica, Rastko Petrović (po dva glasa)

 5.  Dragoslav Mihailović, Aleksandar Tišma, Svetlana Velmar-Janković, Milorad Pavić (po jedan glas)

Svetski pisci

 1. Franc Kafka, Mihail Bulgakov (po četiri glasa)

 2.  Luj Ferdinand Selin (3 glasa)

 3. Marsel Prust, Džems Džojs (po dva glasa)

 4. Margerit Jursenar, Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Alber Kami, Tomas Man, Čarls Bukovski, Italo Kalvino, Alfred Deblin, Mišel Uelbek, Rejmond Čendler, Huan Rulfo, Tomas Pinčon, Jaroslav Hašek (po jedan glas)

-------------------------------------------------

Srpska književnost

 1.  „Prokleta avlija” (Ivo Andrić) – pet glasova

 2.   „Na Drini ćuprija” (Ivo Andrić), „Seobe” (Miloš Crnjanski), „Besnilo” (Borislav Pekić), „Nečista krv” (Borisav Stanković), „Proljeća Ivana Galeba” (Vladan Desnica) – svi po dva glasa

 3.  „Roman o Londonu”, „Dnevnik o Čarnojeviću” i „Kod Hiperborejaca” (Crnjanski), „Grobnica za Borisa Davidoviča” i „Enciklopedija mrtvih” (Kiš), „Dan šesti” i „Ljudi govore” (R. Petrović), „Novi Jerusalim” (Pekić), „Kad su cvetale tikve” (Mihailović), Hazarski rečnik” (Pavić), „Lagum” (Velmar-Janković), „Upotreba čoveka” (Tišma) – svi po jedan glas

Za „Prokletu avliju” glasali su: Grozdana Olujić, Svetlana Velmar-Janković, Goran Petrović, Mihajlo Pantić i Miro Vuksanović.

Svetska književnost

 1.   „Proces” (Franc Kafka), „Maestro i Margarita” (Mihail Bulgakov)– po četiri glasa

 2.   „Putovanje nakraj noći” (Luj Ferdinand Selin) – tri glasa

 3.  „Uliks” (Džems Džojs), „U potrazi za iščezlim vremenom” (Marsel Prust)– po dva glasa

 4.    „Mrtve duše” (Gogolj), „Čarobni breg” (Man), „Stranac” (Kami), „Hadrijanovi memoari” (Jursenar), „Berlin Aleksanderplac”(Deblin), „Duga gravitacije” (Pinčon), „Dugi oproštaj” (Čendler), „Pedro Paramo” (Rulfo), „Doživljaji dobrog vojnika Švejka” (Hašek), „Mogućnost ostrva” (Uelbek), „Bludni sin” (Bukovski), „Ako jedne zimske noći neki putnik” (Kalvino) – svi po jedan glas

Za „Proces” su glasali: Grozdana Olujić, Mihajlo Pantić, Sreten Ugričić i Filip David, a romanu „Majstor i Margarita”svoj glas su dali: Ljubica Arsić, Milisav Savić, Vladimir Pištalo i Aleksandar Gatalica.

----------------------------------------------------------------

Eegzistencijalna utamničenost

Prokleta avlija, po mom mišljenju, najzrelije je i najekonomičnije komponovano Andrićevo delo, prvobitno zamišljena kao istorijski roman o princu Džemu, mlađem sinu turskog sultana Mehmeda Drugog Osvajača. Rukopis Proklete avlije u jednom trenutku, posle gotovo tri decenije rada, dostigao je obim od preko dvesta pedeset stranica. Nezadovoljan, međutim, onim što je postigao, Andrić se odlučuje na drastično skraćenje rukopisa, verujući da mislima treba da bude prostrano, a rečima tesno (po receptu Gojine tetke Anuncijate - Zbijaj, gušće, gušće), skrećući težište sa sudbine mlađeg brata sultana Bajazita, na pripovest o Ćamilu, njegovom biografu, mladom piscu koji je opsednut Džemovom sudbinom. Oslobađajući roman šire istorijske perspektive, Andrić tekst organizuje kao prstenasto strukturirano tkivo, kao niz koncentričnih krugova koji se, preko niza uvedenih likova, prelivaju jedan u drugi. Stvara se, tako, lanac pripovedača, u kojem svaki naredni slušalac postaje sledeći pripovedač. U ramu između prologa i epiloga, u magnovenju između popisa dveju alatki počivšeg fra Petra, razvija se, kao priča o pričanoj priči, sa sukcesivnom izmenom pripovednih akcenata, pripovest o zatočenicima stambolske Proklete avlije.

Kroz tako perfektno, skoro matematički izvedenu formu, Andrić implicitno ukazuje na svoje verovanje u moć i značaj priče, u njenu antropološku uslovljenost. Prokleta avlija je roman o priči i pričanju, jer dok god se o životu i ljudskom iskustvu može pričati i pripovedati, Andrić veruje da taj život ima smisla. S druge strane, Avlija je simbol čovekove egzistencijalne utamničenosti: iako se iz nje fizički može izići, metafizički - iz nje nema spasa. Bezizlaz je osnovna antropološka potka Andrićevog pogleda na svet u Prokletoj avliji. Još jedno tematsko uporište tog Andrićevog kratkog romana jeste tragična priča o zameni identiteta, o moći identifikacije: s jedne strane, Ćamilovo bolesno poistovećivanje sa Džemom njegov je istočni greh, a sa druge strane, uživljavanje kao postupak, predstavlja temelj Andrićeve poetike.

Žaneta Đukić Perišić

objavljeno: 07.05.2011.

Nastavak na Politika...

B92: "Prokleta avlija" slika 20. veka