Izvor: Politika, 24.Apr.2014, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Posveta Mihailu Laliću

Stogodišnjica rođenja pisca „Lelejske gore” prolazi onako kako ne bi smeo da prođe jubilej stvaraoca koji zauzima visoko mesto u srpskoj književnosti

Mihailo Lalić Fotoarhiva „Politike”

U „Srpskoj književnoj zadruzi”, povodom stogodišnjice od rođenja, bilo je reči o delu Mihaila Lalića (1914–1992). O velikom piscu govorili su Radivoje Mikić i Dragan Lakićević, a odlomke iz romana „Lelejska gora” kazivao je Srba Milin. Ovom „malom omažu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << o velikom piscu”, kako reče Lakićević, prisustvovao je i Rajko Lalić, piščev sin.

Mihailo Lalić, po rečima Branka Popovića, najboljeg tumača ovog pisca, istakao je profesor Mikić, jedan je „od najboljih romansijera srpskog jezika”.

Mada se ogledao u vrlo različitim književnim vrstama (Lalić je, naime, pisao pesme, pripovetke, romane, putopise, reportaže, dnevničku prozu, autobiografsku prozu), ovaj pisac je visoko mesto u istoriji srpske književnosti stekao najpre kao romansijer. Iako je u književnost ušao kao pesnik i pripovedač, Lalić je pažnju privukao pre svega romanom „Svadba” (1950).

Knjiga pesama „Staze slobode” (1948) i prve Lalićeve knjige pripovedaka „Izvidnica” (1948) i „Prvi snijeg” (1951) nisu ostvarenja po kojima bi se njihov autor izdvojio među piscima koji su tih godina ulazili u književnost.

A zahvaljujući činjenici da je na samom početku pedesetih godina (koje su inače označene kao „vreme romana” u srpskoj književnosti) objavio roman u kome je partizanski rat prikazan na potpuno nekonvencionalan način (glavni junak Tadija Čemerikić kaže da je partizanska revolucija za njega jedna svadba, jedan specifičan oblik narodno-prazničnog života koji se izdvaja iz onoga što je svakodnevno), Mihailo Lalić je postao pisac koji je u tzv. ratnu književnost uveo znatne novine.

Ako su te novine u romanu „Svadba” u osnovi tek nagoveštene, one će do punog izražaja doći u poznijim Lalićevim romanima sa ratnom tematikom („Zlo proljeće”, „Lelejska gora”, „Hajka”, „Raskid”). Nepodeljeno je mišljenje da je iz kruga romana sa tematikom  vezanom za Drugi svetski rat i Lalićevo remek-delo, roman „Lelejska gora”.

Ovaj roman je i dobar primer za Lalićev odnos prema književnom obliku i samom stvaralačkom procesu. Naime, ako je u vremenu između dva svetska rata Momčilo Nastasijević bio primer pesnika koji sve svoje pesme piše u verzijama (a neke od njih imaju i više od dvadeset verzija), onda je Mihailo Lalić primer romansijera koji i najduži književni oblik podvrgava stalnim preradama.

On je, primera radi, roman „Lelejska gora” objavio u tri verzije (prva verzija je objavljena 1957, druga 1962, a treća 1990), mada je praktično u svakom novom izdanju menjao pojedine opise i rečenice.

Uzimajući za temu zbivanja koja makar delom imaju autobiografsku podlogu Lalić je oblikovao složenu priču o zbivanjima smeštenim u 1942. godinu. Kroz priču o Ladu Tajoviću i iskušenjima kroz koja on prolazi kada se sam nađe u planini, u neprijateljskom okruženju, Mihailo Lalić je ispričao priču o samoći i teškoj unutarnjoj borbi kroz koju mora da prođe pojedinac u teškim vremenima.

U Lalićevom književnom opusu veoma važno mesto zauzima i ciklus romana na čijem je početku roman „Ratna sreća” (1973). Poveravajući ulogu pripovedača jednom melanholičnom i razočaranom čoveku, čoveku koji ima mnogo razloga da preispita i ličnu i kolektivnu prošlost, Mihailo Lalić je želeo da prikaže jedan važan istorijski proces – proces nestanka epskog sveta, sveta koji veruje u „ratnu sreću”, u herojstvo, poštenje i podvig.

Romani Mihaila Lalića, naročito „Lelejska gora”, bili su predmet stalnog kritičarskog interesovanja. O tome, van svake sumnje, svedoči i činjenica da je o ovom piscu, od 1965. do 2001, objavljeno jedanaest knjiga, pet zbornika kritičkih tekstova i veliki broj pojedinačnih radova naših proučavalaca književnosti.

Poslednjih godina, primećuje Mikić, interesovanje za Lalića kao da je odjednom opalo, a i stogodišnjica njegovog rođenja prolazi onako kako ne bi smeo da prođe jubilej pisca koji zauzima tako visoko mesto u srpskoj književnosti.

Mihailo Lalić u SKZ

U „Srpskoj književnoj zadruzi”, čiji je bio autor, Mihailo Lalić je objavio sedam knjiga: roman „Zlo proleće”, u biblioteci „Srpska književnost u 100 knjiga” (1964), „Lelejsku goru”, takođe u biblioteci „Srpska književnost u 100 knjiga” (1969), izabrane pripovetke „Gosti”, u „Kolu” (1967), roman „Tamara”, takođe u „Kolu” (1992), a posthumno knjigu pripovedaka „Opraštanja nije bilo” (1994), autobiografiju „Epistolae seniles” (1995) i izbor priča „Na mjesečini” (2005).

Z. Radisavljević

objavljeno: 24/04/2014

Nastavak na Politika...