Izvor: Politika, 02.Nov.2007, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Džordž Kluni i sedam patuljaka

Lepota ima kanonska ograničenja. Ružnoća ima neograničene mogućnosti

UMBERTO EKO

Specijalno za "Politiku"
Umberto Eko je ikona dvadesetog veka, naučnik, semiolog, teoretičar, profesor, pisac, čovek koji je postao legenda za života. Njegove radove iz teorije književnosti, nauke o jeziku, kulturološke studije čitaju ne samo stručno potkovani čitaoci, a romani, posebno "Ime ruže", spadaju u najčitanija dela lepe književnosti današnjice.
Pre >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nekoliko godina Umberto Eko je obradovao svoju publiku izuzetno vrednom knjigom – "Istorijom lepote" koja, uz odlomke dela velikih pisaca koji prate glavno Ekovo izlaganje, predstavlja jedinstvenu antologiju tekstova o Lepoti. Ove jeseni objavljena je i "Istorija ružnoće" kao nastavak ili druga strana "Istorije ružnoće". Obe knjige na našem jeziku objavio je "Plato". O njima, ekskluzivno za "Politiku", govori Umberto Eko.

Kako je došlo do ideje za "Istoriju lepote"?

Najjednostavniji odgovor bi bio da je to zato što je moja doktorska disertacija bila iz estetike. I lepota i ružnoća su moj posao. Mnogo detaljniji i iskreniji odgovor je taj da sam još 1961. počeo da priređujem i pišem "Istoriju lepote" za svog izdavača "Bompijanija" a moj saradnik je bila devojka kojom sam se kasnije i oženio, Renate Ramđe. A onda, kao što to obično biva u izdavačkim kućama, zbog finansijskih razloga odlučili su da stopiraju projekat. Odložio sam svoje papire u fioku i oženio se Renatom. Četrdeset godina kasnije, prijatelj koji se bavi CD romovima zamolio me je da mu predložim neku temu za novi CD rom, i ja sam predložio "Istoriju lepote". To je značilo da ću ponovo otvoriti fioku ali, zapravo, s istraživanjima krenuti ispočetka zbog velike vremenske distance. Ubrzo je "Bompijani" odlučio da CD pretvori u knjigu i, protivno očekivanjima, veoma luksuzna i skupa knjiga doživela je neverovatan uspeh i prevedena je na 27 jezika.

A onda je nastala i knjiga o ružnoći?

Izdavač me je pitao da osmislim novu knjigu koja bi bila u istom ključu. Odgovorio sam mu da je to nemoguće jer je prethodna, upravo zbog takvog naslova, doživela veliki uspeh i nema teme koja bi bila bolja i interesantnija od te. Ali, onda mi je palo na pamet da obrnem celu stvar. Pomislio sam – zašto ne "Istorija ružnoće"? To je bila prava priča. I zaista, shvatio sam kako je uzbudljivo izučavati ružnoću. Kad pogledate istoriju, naći ćete mnogo teorija i definicija lepote, ali vrlo malo o ružnoći. To je i bilo najuzbudljivije.

Za lepotu je bilo dovoljno pregledati dela svih filozofa koji su pisali o lepom, i antologija je već napravljena, a za ružnoću, pošto je takvih tekstova neverovatno malo, bilo je neophodno istražiti obimnu teritoriju književnih opisa ružnog iskustva, i to istraživanje je bilo baš zabavno.

Definicije ružnog su se menjale tokom istorije. Imate li Vi neku svoju?

Ne. Knjiga bi u tom slučaju bila beskorisna ili čak suvišna. Kao i mišljenje o lepoti, tako se i mišljenje o ružnoći menjalo kroz vekove i od kulture do kulture. Naravno, kada govorimo o lepoti neke stvari su uvek ostajale iste (barem u zapadnoj tradiciji). Ako je ružnoća jednostavno suprotnost lepoti, neko će reći da iskustvo ružnoće iziskuje mnogo veće emotivno angažovanje.

To je, svakako, istina kada posmatramo nešto što je odvratno, odbijajuće ili grozno, ali neko može posmatrati ružnoću u komičnom ili grotesknom vidu, pri čemu se ružan objekt ili osoba doživljavaju sa simpatijama i bez ičeg odbijajućeg. Pomislite na Snežaninih sedam patuljaka. U poređenju sa Džordžom Klunijem oni su sigurno ružni, ali mi ih doživljavamo kao vrlo drage i slatke. Zato je priređivanje ove knjige za mene bilo mnogo zabavnije i uzbudljivije u odnosu na prethodnu knjigu o lepoti.



Ali, čudovišta stalno postoje, od starogrčkih demona do savremenih filmskih stravičnih stvorenja?

Jedna od klasičnih definicija lepote govori nam da je njena karakteristika proporcija i integritet. Pod integritetom se misli da svaki objekat, pre svega, mora da ima one odlike koje svi objekti iz njegove vrste imaju. Čudovišta, u svakoj kulturi, nešto nemaju od onog što bi trebalo (kao jednooki kiklopi) ili imaju nečega previše (dve glave, nekoliko ruku...). Ali, to ne znači da su čudovišta oduvek doživljavana kao odvratna. Tokom čitavog srednjeg veka, ona su smatrana delom univerzalne harmonije i benevolentnim simbolima duhovnih vrednosti i vrlina. Načelno, ona su uvek bila ljudski izraz čudesnoga.

Niste se bavili temom ružnog u ne-zapadnim kulturama, npr. azijskoj, afričkoj. Postoji li poseban razlog?

U "Istoriji ružnoće" usvojio sam isti kriterijum kao i u "Istoriji lepote". Teško je reći da li nešto što nama izgleda ružno izaziva isti efekat u drugoj kulturi. U zapadnoj kulturi lako možemo porediti umetnička ostvarenja, književne opise i teoretske tekstove i tako razumeti da li je u tom periodu neki objekat, osoba ili delo smatrano ružnim ili ne.

I istorijski kontekst nam, takođe, mnogo pomaže. Na primer, ako je na slici predstavljeno Hristovo stradanje, jasno je da su njegovi mučitelji shvaćeni kao ružni. Ali, nemamo takve garancije za dela ili pojave koje dolaze iz drugih kultura.

Smatrate li da je, kao i lepota, ružnoća bila jednako važna za umetnike?

Prikupljajući vizuelne ili književne reference za svoju antologiju, imao sam utisak da su predstave lepog uvek u nekom kanonu i da ostavljaju malo prostora za umetnikovu maštu i kreativnost. Sa ružnoćom umetnici mogu da budu mnogo inventivniji. Pokušajte da zamislite književni opis lepe žene. Nakon opisa usta, očiju, kose i lica, malo toga ostaje što može da se doda (osim kada pisac ne opisuje samo fizičke kvalitete nego sugeriše i neki misteriozni glamur ili nešto tako). Nasuprot tome, prilikom opisa strašnog i odvratnog, umetnikova fantazija može da se razvije u galopu. Lepota ima kanonska ograničenja. Ružnoća ima neograničene mogućnosti.

To znači da postoje lepe umetničke predstave ružnog. Postoji li razlika između ružnoće u umetnosti i ružnoće u prirodi?

Moramo uvek da razlikujemo lepotu i ružnoću iz prirode, i njihove umetničke predstave. Loš umetnik može napraviti ružnu sliku Venere, kao što dobar umetnik može napraviti lepu predstavu Polifema. U tom smislu, ja ipak ne bih pozvao Rubensove žene na večeru, ali ću priznati da su one, umetnički posmatrano, izuzetno lepe. Naći ćete još mnogo prelepih i originalnih reprezentacija čudovišta i ružnog u istoriji umetnosti. Pomislite samo na Hijeronimusa Boša.

Nataša Anđelković

[objavljeno: 02.11.2007.]

Nastavak na Politika...