Izvor: Politika, 01.Mar.2015, 10:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekaj, nisu drugi bolji od nas
Hrvatska predsednica može da nam kaže šta god hoće, može da nam dođe i onaj koji nas je bombardovao – i ništa. Vlada osećaj da smo sve probali i da ništa više ne vredi
„Ne mogu više da slušam kukumavčenje. Nema razgovora koji se neće povesti ni završiti rečju – katastrofa. Dosadilo mi je to. Inventarisanje mraka ne može pomoći”, napisao je Aleksandar Mandić, kolumnista Kulturnog dodatka našeg lista, u knjizi „Mera za meru”, nazvanoj po istoimenoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << seriji novinskih tekstova. Čitaoci koji su čekali njegove eseje u „Dodatku”, sada mogu da ih čitaju na jednom mestu. Navedeni citat u stvari određuje stav autora i u drugim njegovim kolumnama, a to je neizbežna kritika, uz dozu ironičnog šarma, i onoga što je najvažnije – konstruktivnih predloga. Kao čovek televizije, koji je oduvek voleo živi program, i njegove kolumne žive su pred našim očima, i kao što kaže jedan od recenzenata Ljubomir Simović, ovi tekstovi bude ono što je u nama blokirano, poučno, jasno i prirodno.
Prvo zavoli svoju zemlju, pa je onda kritikuj, zaključak je jednog od vaših tekstova, jer, zapravo, jedino tako je moguće biti kreativan u toj kritici. Međutim, taj momenat stalno izostaje u stvarnosti. Zašto?
Postoji jedna opšta, ofanziva, rat protiv svega što je društveno, što je opšte. Nikada to nije bilo tako izraženo kao sada. Nema uopšte pobune protiv te pojave. Sve što je preko praga nečijeg stana, meta je napada, osećanja da sve tamo napolju treba mrzeti. Ne znam kako se izlazi iz takvog stanja, kako Srbija da povrati simpatiju prema sebi, naklonost prema „javnim” stvarima. Kako razviti taj osećaj za sopstvenu zemlju, i reći: „Čekaj, nisu drugi bolji od nas.” I zaista nisu. Kada bismo to uspeli, sigurno bi stvari počele da se menjaju. Niko nam sa strane neće pomoći.
Kako se suprotstaviti opštoj apatiji?
Postoji u psihologiji termin – naučena bespomoćnost, gde eksperimentalni psi koji su naviknuti da nema izlaza, ne beže, čak i kada im se pruži mogućnost. Mi kao nacija pokazujemo sve znake takve bespomoćnosti, ali ne i pojedinci, koji ipak, često traže neki izlaz. Kao nacija smo anestezirani i nemamo volje da se borimo. Hrvatska predsednica može da nam kaže šta god hoće, može da nam dođe i onaj koji nas je bombardovao – i ništa. Vlada osećaj da smo sve probali i da ništa više ne vredi. Verovatno se iz te apatije može izaći po formuli: u se, i u svoje kljuse. Omogućiti ljudima da se obrazuju, dovesti predavače iz sveta, najbolje... Evo, Čomski, koji nikada nije bio ovde. Postoje ljudi zbog kojih bi Čomski došao u Srbiju.
Možda nekome odgovara da se ljudi ne obrazuju, da ne dolaze ljudi kao što je Čomski?
Ne verujem da neko ima tako loše namere, to bi bila teorija zavere. Prosto smatram to političkim slepilom, glupošću i nekompetentnošću. Obrazovanje mora biti važnije i od ulaska u Evropsku uniju.
Ma koliko da želimo, ne možemo da vas ubrojimo u neki od tabora, jer vrednost nalazite podjednako u delu Danila Kiša, kao i Dobrice Ćosića. Smatrate li se nezavisnim misliocem?
Sebe tako vidim, ali ne volim taj izraz zbog onih koji se njime kite. Ima mnogo osoba koje sebe časte terminom nezavisnog intelektualca. Kad ih čujem, malo se naježim. Ali, trudim se da sudim po svom razumu, iako nekada verovatno nisam u pravu. Kad je Dobrica u pitanju reagujem na ludačke, histerične napade na čoveka koji nije uzvraćao.
Dok pišete o kulturi, u isto vreme govorite o politici, pravosuđu, ekonomiji, svakodnevici, jer sve to i čini kulturu jedne zemlje, u širem smislu reči. Stalno se vraćate lošem obrazovnom sistemu, odatle potiču svi naši problemi?
Ponavljam to kao mantru, da uspeh nekog društva stoji na dve noge na pravu i obrazovanju. Bitno je koliko je čovek u stanju da se približi pravdi u svojoj zemlji, ostvarivanju bilo kakvog prava, a u našoj zemlji i najmanje pravo se vrlo teško ostvaruje. Za svaku stvar, za samo prvi korak u postupku, treba da platite ogromnu cenu, za koju, naravno, novca nemate. Pravo treba da bude dostupno, da bude brzo i besplatno. Možda je to prvi korak u tome da zavolimo zemlju u kojoj živimo, da se u njoj osećamo sigurno, da ona zaista brine o nama. Da bi se jedna država uspravila, potreban joj je i odličan obrazovni sistem, o tome sam puno pisao i u ovoj knjizi. To može da bude ostvareno i u siromašnim društvima, i ne zahteva snažnu ekonomiju. Svi stalno govore o ekonomiji, da će i ona da procveta kada uđemo u Evropsku uniju, iako iskustva drugih zemalja članica pokazuju upravo suprotno. Šta kažete na podatak da u ogromnoj Kini gotovo nema nepismenih? Sram nas bilo! Kada bi naša zemlja stajala upravo na te dve noge, siguran sam da bi se uspravila i prohodala. Sve drugo je beskoristan napor. Čvrsto verujem u to. Ako u ovoj državi sudovi ne rade tri meseca, a onda prorade i pritom se ne vidi nikakva razlika, onda je to kraj!
Koliko se kao kolumnista osećate slobodnim da pišete o svemu, a kako vidite slobodu medija uopšte?
Osećam se slobodnim. Zahvaljujući urednici „Politikinog” Kulturnog dodatka Vesni Roganović. I drugi to mogu da vide. Ona mi je zaista dala slobodu i nikada nije tražila da bilo šta izostavim u tekstu. Očigledno je da su mediji pod kontrolom, ali u „Politici” se još uvek mogu pročitati vrlo suprotstavljeni stavovi. Uostalom, ta novina oduvek je i imala određeni patriotski profil, koji i treba da ima. Međutim, ono što je vrhunski, perverzni stadijum neslobode, a što rade političari vladajuće stranke oko premijera Vučića, pa i masa novinara, jeste pogađanje onoga što će on da pomisli, pre njega samog. Zbunjuje me i to što se on tome uopšte ne protivi. Umesto zbunjuje me mogao sam reći nešto mnogo gore.
Ne oklevate da kritikujete ni postmodernu, misao Deride i Lakana, i to vam se često ne prašta?
Imam velike sumnje u duhovne rezultate 20. veka, koji se brčkao u prosečnosti i skoro blentavim eksperimentima. Jednoga dana to će biti posmatrano sa sažaljenjem. Najgore u tome je zamazivanje očiju, pravljenje komplikovanih, hermetičnih, sistema, za koje niko ne sme da kaže da su obična glupost. Pritom, pravi velikani su skrajnuti. Uzmite Duška Radovića. Slika o njemu je kao o nekom ukrasu na vrhu Beograđanke, ali ozbiljno mislim da je on pravi genije. Kako kaže Vordsvort: „Nije važno šta gledaš, nego šta vidiš.” Svi smo gledali isto što i Duško Radović, a jedino je on video i umeo da o tome kaže zlatnu reč, briljanto, jednostavno, bez mistifikacija. To što je Kiš koristio pojedine tehnike postmodernizma, nema nikakve veze sa tom teorijom, kod njega je sve osvetljeno genijalnošću. Kada sam pre neki dan na „Vikipediji” ukucao sintagmu – najznačajnija dela 20. veka, ne spominju se tu ni Kiš ni Andrić, ali se može naći skoro sve od Krleže. To je ta naša nebriga o opštem.
U SANU biste uvrstili Gorana Bregovića. Zašto?
To je Akademija umetnosti, on je umetnik. Ljudi misle da se šalim kada bih ga ubrojao među akademike, a ja to stvarno mislim. On je toliko toga postigao i u svetu proneo nešto pozitivno o nama. Ne treba Akademija njemu, nego on treba Akademiji. To bi pokazalo da za članstvo u ovoj instituciji nije preduslov neka hermetična kerefeka. Da li ste ikada čuli da je neko stavio u plejer neko delo Isidore Žebeljan? I da znate, kada sam objavio taj tekst „Akademik Bregović” prvi mi se javio Dobrica Ćosić da kaže: „Tako je”.
Marina Vulićević
objavljeno: 01.03.2015.
.jpg)
