Izvor: Politika, 13.Okt.2015, 09:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bacam pisma koja mi stižu iz SANU
Prošle godine Ljuba Popović napunio je osamdeset leta. Međutim, postavka koja se u sredu, 14. oktobra otvara u galeriji Radio Televizije Srbije ne održava se zarad obeležavanja tog jubileja. Poznati umetnik u razgovoru za „Politiku”, koji vodimo nekoliko dana pred njegov dolazak u naš grad, ističe da mu je želja da se ceo taj događaj posveti uspomeni na Milana Komnenića, čiji se esej o njegovom slikarstvu nalazi u pratećem katalogu ali i u monografiji „Ljuba”, izdatoj prošle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine. On je sa velikim uspehom pisao o mom radu, jedan je od retkih pisaca kod nas koji je dobro razumeo slikarstvo, rekao je Popović. Kako je dodao, ideja za postavku potekla je iz RTS-a, od Nikole Mirkova, predsednika Saveta za likovno stvaralaštvo te medijske kuće, koji je pre svega želeo da na izložbi prikaže poznato Ljubino delo pod nazivom „Triptih o materiji smrti” ali se priča u međuvremenu zakomplikovala.
Da li će publika imati prilike da ga vidi?
Nažalost ne. Mirkov je zaista želeo da se ta slika, koja je godinama bila u Interkontinentalu, da bi potom, nakon prodaje tog hotela, završila u nekom depou van centra Beograda, prikaže posetiocima. Bili smo spremni da to učinimo iako je dosta oštećena jer je i sam prostor galerije veliki i za to pogodan ali je problem bio u tome što nijedna vrata RTS-a nisu dovoljno velika da bi ta slika mogla da uđe kroz njih. Reč je o velikim dimenzijama – 4 metra sa 2.6 metara. Postojao je predlog da se slika skine i urola u rolnu i da se tako donese u galeriju pa da se postavi na licu mesta. Ali, osiguranje nije htelo da pristane na rolanje. Očito ne znaju da se rolanjem slike prilikom prenošenja ne uništavaju već, između ostalog, štite od vibracija.
Kada je ta slika u pitanju, osim njene sudbine zanimljivo je i to da ima dva naziva...
Tačno. Prvi naslov „Triptih o materiji smrti” posvećen je Živojinu Pavloviću, koji je prvi napravio film o meni. Tokom rada na slici pao mi je na pamet još jedan naziv. Tada sam čitao Frejzerovu „Zlatnu granu”, o čarobnjacima i magičarima crne Afrike pa sam u jednom trenutku naslikao ogromnu crnu ženu. I ta crna žena je zavladala tim triptihom. Pre nego što je na insistiranje Stojana Maksimovića, arhitekte Interkontinentala, došla u Beograd, slika je bila izložena u „Boburu”, čak je bila i reprodukovana u listu „Figaro”, gde je izašao veliki tekst na celoj strani.
Koja će se dela naći na postavci?
Biće tu desetak slika velikog formata, isključivo ona koja poseduju privatni kolekcionari u Srbiji. Vrlo sam srećan što mojih dela ima u mojoj zemlji, što su se neki ljudi probudili i rešili da ih kupe, jer svoju karijeru nisam, nažalost, napravio u Beogradu već u Francuskoj, gde su živeli oni koji su rešili da ulože u mene, pa se većina od mojih oko 3.000 slika nalazi u inostranstvu. Dok neko ne uloži novac u slikara on nema budućnost.
Mnogi se pitaju zašto se ova izložba neće održati u galeriji SANU, budući da ste njen član?
Da je došao predlog to bih prihvatio, jer prihvatam svaku dobru ideju. Ovo što radi RTS davno je SANU trebalo da uradi, pogotovo što bi triptih o kojem pričamo mogao da uđe u akademiju. Ali nisu to uradili. Naprotiv, njih to uopšte ne interesuje, naša akademija sa mnom komunicira nepismeno, u pogodbenom načinu. A ja takva pisma bacam.
Dolazite u Beograd u trenutku dok se u svetu kulture vodi velika borba za očuvanje raznolike kulturne baštine, posebno one koju u Siriji vandalski uništavaju pripadnici Islamske Države. Kako gledate na vreme u kojem živimo?
Prvo, prestao sam u mnogo toga da verujem. U godinama sam kad smatram da je virtuelni svet toliko morbidan da se sve može iskoristiti i predstaviti na svaki način. Niko više ne zna šta je lažno a šta ne. Lično ne verujem u rušenja u Palmiri, plašim se da je to stvar propagande ali naravno da mislim da je i sama pomisao da se takvi spomenici kulture sravne sa zemljom strašna. Jer, ja sam čovek iz nekog drugog vremena, predratni, vaspitavan prema moralnim načelima koja više ne važe. Međutim, voleo bi da se piše i raspravlja i o važnim datumima za našu istoriju. A to se prenebregava. Recimo, onog dana kada ste me zvali da ugovorimo ovaj intervju bila je godišnjica ubistva kralja Aleksandra. Ujedinitelja južnih Slovena. Niko o tome kod nas ne piše. Ni vi me niste ništa o tome pitali. Jedna takva plemenita ideja – ujediniti Južne Slovene u jednu državu – mogla je da nastane samo u glavi nekog vizionara, čoveka koji ima maštu. Ne zaboravite da je ta Jugoslavija bila je jedna srećna zemlja, u tu zemlju se dolazilo, iz nje se nije odlazilo kao što danas mladi idu iz Srbije.
Milica Dimitrijević
.jpg)
