Izvor: Politika, 27.Maj.2015, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U novoj TV Reviji u petak, 29. maja, čitajte:
Autori: prof. dr Vladeta Janković
„Žive alatke” kao protivteža Velikoj braći i Parovima
Kulturno-obrazovnom serijom „Žive alatke” na RTS-u (o robovima u antičkom svetu) Vladeta Janković se „vratio” kao autor na televiziju. Pamti se njegova serija „Mitovi i legende” koju je radio mnogo pre nego što je zakoračio u političke vode. Naime, između 1975. i 1990. Janković je, pored svoje profesorske delatnosti na Filološkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fakultetu, sarađivao sa TV Beograd i to uglavnom sa Dečijom redakcijom...
O važnost uloge javnog servisa kaže da je neprocenjiva, s tim što su mogućnosti zloupotrebe zapravo neograničene.
– Ako javni servis, prostije rečeno državna televizija, u prikazivanju stvarnosti, kvantitativno i kvalitativno, ne sačuva odnos od najviše 60:40 u korist vlade i ako opozicija nema priliku da se izrazi, čitav sistem političkog pluralizma pada u vodu, a izbori i predstavnička demokratija gube svaki smisao. Subvencije javnom servisu su neophodne, ali je važno da one dolaze od države, a ne od vladajuće stranke, što će reći da pritiču pouzdano i da, osim kvalitetom programa, ne budu ničim uslovljene. Privatne televizije, koliko god se trudile, nikad ne mogu preuzeti ulogu javnog servisa. U idealnom slučaju, među profesionalcima od ugleda i klase, kakvima je mesto na javnom servisu, morala bi da postoji čvrsta solidarnost kao jedina brana podjednako od političkih pritisaka sa vrha i od podlivanja tabloidnog blatišta sa dna. Najzad, koliko god se naš život prelama kroz političku svakodnevicu, što istinitu i poštenu informaciju čini nasušno potrebnom, na duži rok je najvažniji zadatak javnog servisa da prosvećuje i to u krajnjoj liniji znači osposobljavanje naroda da demokratske mehanizme koristi umesto da bude predmet manipulacije njima. Samo tako ljudi mogu postati gospodari svoje sudbine umesto da o njima odlučuje jedan čovek ili grupa nekompetentnih skorojevića. Tek ako proširuje vidike ljudi umesto da kroji njihovu svest, javni servis dolazi na svoju meru...
Piše Gordana Popović
--------------------------------------------------------
Ličnosti: Vojislav Voja Brajović
Kako radim tako i živim
U ovom trenutku, Voja Brajović igra u pet predstava, četiri u Jugoslovenskom dramskom, i jednu u Ateljeu 212. Počeo je i novi posao – igraće u Zvezdara teatru sa Sergejem Trifunovićem u komadu po delu američkog pisca Kormaka Makartija. Ovog puta je i reditelj. U okviru Budva grad teatra, treba da igra kod Dina Mustafića u predstavi koja bi bila kombinacija Aristofanovih „Ptica” i „Žaba”.
Za seriju „Sinđelići” koju je snimao dve sezone, kaže da je korisna edukativna priča. U drugom serijalu snimljeno je 20 epizoda koje se emituju na Prvoj televiziji. Nedavno je bio u Zagrebu kao gost u hrvatskom pandanu ovoj seriji koji se zove „Horvatovi”:
„Pozvali su me da igram najstarijeg brata koji je došao iz Amerike, i ponovo se tamo vraća. Bilo mi je prijatno u tom ambijentu, sa kolegama, među kojima su braća Navojec, Bojana Gregorić, Elizabeta Kukić... Serija se snima osam meseci, a emitovaće se iduće godine.“
Kada se sve sagleda, ovaj glumac neprestano igra, snima, gostuje... Šta je danas presudno da neku ulogu prihvati ili odbije?
„To je tako sa onima koji pristaju da se upregnu kao magarci. Ali, ne žalim se. Kako radim, tako i živim. Radim kao magarac, i ponosan sam. Ponosan sam i kako živim. Nemam ništa materijalno na čemu bi mi neko zavideo, ali imam porodicu kao blago, i sve ovo što sam radio po čemu će me se, nadam se, neko sećati.
Moja sreća je da sam u situaciji da mogu da biram šta hoću da radim. Presudna je činjenica zbog čega se neka predstava stavlja na repertoar. Mnogi mladi reditelji posežu za efektima, a mene zanima šta taj komad poručuje svojom pričom, važno mi je da me podstakne na razmišljanje, da mi kroz telo prođu žmarci. Raduje me što postoje mladi ljudi koji se bave pozorištem i koji misle svojom glavom i žele da kažu nešto svom rodu. Pojavila se poslednjih godina i ekipa ljudi koji vode pozorište, a koji su neposredni igrači sa scene. Oni su na čelu JDP, Ateljea, BDP, ’Boška Buhe’... To znači da je dobra klima, jer kada sam ja bio v. d. upravnika u 32. godini, imao sam teške trenutke upravo zbog onih koji nisu mogli da prihvate da njihov mladi kolega bude na tom mestu. Oni su navikli da tu bude neko ko će im biti tata. Danas je, bar u tom smislu, situacija mnogo bolja. Mada, ne znam da li tu činjenicu treba da smatram priznanjem glumcima, ili nebrigom zajednice po principu, pošto se stalno bunite, evo vam pa sami rešavajte probleme u pozorištu. Jedno je, međutim izvesno. Glumac na čelu pozorišne kuće je neko ko se žrtvuje jer više ne može da igra onoliko koliko je do tada igrao. A žrtvuje se u ime ostalih kolega da bi za sve njih u pozorištu učinio nešto dobro…“
Piše Vera Jovanović
--------------------------------------------------------
Sa naslovne strane: Karla Guđino
Talentovana i strpljiva
Četrdesetčetvorogodišnju glumicu gledamo u seriji „Vejvord Pajns“ na Foks kanalu a partner joj je takođe glumac sa B liste, devedesetih godina jako popularan Met Dilon. U napetom naučno-fantastičnom trileru, koji je producirao ekspert za to polje M. Najt Šajmalan („Šesto čulo“, „Dama iz vode“), Dilon i Guđino igraju tajne agente koji su se upleli u mračno i neobjašnjivo klupko događaja u malom mestu Vejvord Pajnsu.
Što se tiče velikog platna Karlu igra u akcionom spektaklu koji je stigao i u naše bioskope „San Andreas“ sa Dvejnom Džonsonom a na televiziji ove godine ćemo je gledati i u HBO-voj političkoj komediji „The Brink“. U isto vreme igra i u pozorišnoj predstavi „Čežnja pod brestovima“ i čini se da nikada nije bila zauzetija i da konačno uživa u svim plodovima svog rada. „Možda je pretenciozno ali zaista dajem krv, znoj i suze u svakoj svojoj ulozi – u ovima u kojima trenutno igram možda najviše, uzimajući u obzir da me stalno bacaju po sceni“ uz smeh kaže Karla, jedna od retkih koja kaže da glumom nije počela da se bavi da bi postala slavna već iz ljubavi. Zbog toga je u karijeri pravila rizične poteze: odbila je glavnu žensku ulogu u akcionom spektaklu „The Pacifier“ pored Vina Dizela da bi imala malu ali nezaboravnu ulogu u „Gradu greha“ Roberta Rodrigeza. Šansu za proboj na televiziji dobila je 2003. kao Karen Sisko u istoimenoj seriji koja se emitovala i kod nas, a nekoliko sezona provela je kao takozvani stalni gostujući glumac u „Kalifornikaciji“ i „Sviti“.
Piše M. Bilić
.jpg)
