Izvor: Politika, 27.Feb.2015, 23:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pohlepa

„Njegovom životu ništa nije tako dobro pristajalo kao rastati se od njega.” „Pohlepa”, 1924.

U svom izvornom obliku, nemi film „Pohlepa”,Eriha fon Štrohajmatrajao je između osam i deset sati, ali je protiv autorove volje skraćen na dva i po. Originalnu verziju videlo je svega dvanaestoro ljudi, prema čijim svedočenjima je predstavljala „najveći film ikada snimljen”. Mnogi značajni časopisi, koji se bave istorijom i estetikom filma, svrstali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su ovo delo među deset najboljih filmova svih vremena.

Veoma je zanimljivo da je genijalnom reditelju, kakav je bio Štrohajm, trebalo oko devet sati da pokuša da prikaže i objasni samo jedan od sedam smrtnih grehova. On je, rekao bih s pravom, smatrao da niska strast, kakva je pohlepa, zaslužuje toliki vremenski i umetnički prostor.

O pohlepi su kasnije napisane stranice i stranice, a možda je najbolju definiciju dao Erih From: „Pohlepa je rupa bez dna koja iscrpljuje čoveka u beskrajnom pokušaju da zadovolji svoje potrebe, bez konačnog zadovoljstva.” („Bekstvo od slobode”, 1941).

Mnogi smatraju da se tu radi o zavisnosti, možda najtežoj od svih. Jer ono što povezuje narkomana, alkoholičara ili bilo kog drugog zavisnika jeste osećanje kako nikada nije dovoljno zadovoljstva, da mu je svakim danom potrebno sve više. I još nešto je zajedničko pohlepi i ostalim zavisnostima – potpuno odsustvo saosećanja za druge. U centru su samo zavisnik i njegove potrebe, sve ostalo nema značaja.

U našim životima nagledali smo se raznih oblika pohlepe i različitih pohlepnika. Stariji će se setiti upada komunista u tuđe stanove posle završetka Drugog svetskog rata, zatim hapšenja muževa žena koje bi zapale za oko rukovodiocima Udbe, kao i specijalnih letova koji su dovodili Diora u rajski arhipelag Brioni, zbog proba Brozovih odela, na koja bi on kačio svoja dva Ordena narodnog heroja, čija je tadašnja vrednost samo u materijalu (drago kamenje, platina i zlato) po komadu iznosila pet miliona dolara!

Zatim, u vreme raspada Jugoslavije i odvratnih ratova koji su usledili, svih onih tajkunskih privatizacija za pet para, pa tovara državnog novca koje je Milošević poslao u ko zna kom pravcu, i ne manje para koje su netragom nestale za vlade napirlitanih prevaranata koji su ga zamenili, sve do današnjih pohlepnika koji će, moguće, otići najdalje.

Sasvim je izvesno da neko od njih razmišlja na ovaj način: „Imam apsolutnu vlast koja će, sva je prilika, potrajati prilično dugo. Zašto bih, onda, zgrtao materijalna dobra, otimao i krao? Zar nisam, samim svojim statusom, vlasnik svega? Naprotiv, progoniću one koji kradu i pljačkaju, pohapsiću sve te mafijaše, korumpirane političare i lažne biznismene jer znam da su se obogatili na nepošten način, pelješeći prvo moj jadni narod, a sada, od kada sam ja država, to čine i meni. Zbog toga se svi lopovi moraju naći iza brave. To će donekle utešiti izgladnelo stanovništvo, a onome ko ubuduće namerava da učini nešto nezakonito uteraće strah u kosti.”

Takvo razmišljanje deluje logično, ali se suočava s jednim problemom. Šta ukoliko dotičnom vlasniku svega postojećeg popusti pažnja, pa na nekom naoko nevažnom mestu stvari izmaknu kontroli? Onda ceo sistem dolazi u opasnost, zar ne? Stoga on obavezno mora imati svoje ljude u svakom segmentu društva u kome se nešto odlučuje ili javno iznosi. U časopisu „Pčelarski glasnik”? I u „Pčelarskom glasniku”, ako treba! I tu moraju sedeti njegovi ljudi, makar jedan od onih koje kontroliše. Jer, ako neki nezadovoljni pčelar počne javno da gunđa, izražava nešto kao kritiku stanja u pčelarstvu, to može izazvati domino efekat.

Tu se nastavlja nova, logistička problematika. Gde da nađe toliko odanih ljudi za sva silna mesta koja mora da popuni? Kako će znati da su mu u svakom pogledu verni, spremni da bespogovorno slušaju i lišeni bilo kakvih sopstvenih, ko zna kakvih ideja? Za to će, svakako, najbolja garancija predstavljati informacije o njihovoj prošlosti dobijene od državne bezbednosti. Ako, pak, u njihovim biografijama nema dovoljno prljavog materijala, onda svakako treba računati s prostom činjenicom da su bez njega niko i ništa.

Još jedna sitnica. Šta kada, na primer, na mestu direktorke Kulturnog centra osvane poštanska službenica, kamenorezac postane predsednik Upravnog odbora Univerziteta, a za upravnika pozorišta dođe guslar? Da li će to izazvati protivljenja, proteste, revolt građana zabrinutih za kulturu? Ne, neće! Zato što su svi već grogi, mnogima je sudija već nekoliko puta brojao do osam i samo gledaju kako da ostanu na nogama. Niko više na njegove ljude neće obraćati pažnju, posle nekoliko dana navići će se na njih kao da su tu oduvek.

Ako neki bandoglavi nezadovoljnik ipak pokuša da se usprotivi, potegne argumente kao što su obrazovanost, rezultati u radu i slične gluposti, tu je najbolje od svih sredstava za umirenje – već pomenuti strah. Ako ga bundžija, za razliku od ostalih, još uvek ne oseća, mora mu se hitno uterati u kosti. Duboko.

objavljeno:

Nastavak na Politika...