Izvor: Vostok.rs, 04.Sep.2015, 13:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
«Komforno hrišćanstvo je izbegavanje nošenja krsta»
03.09.2015. -
O razvodnjenom hrišćanstvu, sve bržoj islamizaciji, novim «evropskim vrednostima», mržnji prema istinskom hrišćanstvu i o tome kakve mogu biti posledice svega ovoga. Razgovor s episkopom Dušanbeskim i Tadžikistanskim Pitirimom
«Komforno hrišćanstvo je izbegavanje nošenja krsta»
– Vladiko, šta je «komforno hrišćanstvo» i «hrišćanstvo za jednokratnu upotrebu» o kojem ste govorili u svojoj propovedi, koja je objavljena na našem >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << portalu? Da li se može reći da je komforno hišćanstvo duhovna bolest našeg vremena?
– Šta je Gospod rekao? – «Uzmi krst svoj i idi za Mnom.» U tome je smisao sveg hrišćanstva. A komforno hrišćanstvo je pre svega izbegavanje nošenja krsta.
I to nije bolest samo našeg vremena, to je počelo odmah: čim se hrišćanstvo pojavilo bilo je revnosnih hrišćana i lenjih hrišćana.
Prvi vekovi hrišćanstva sami po sebi su bili vrlo nekomforni: bili su u toku progoni i hrišćani su ostajali samo oni najrevnosniji. A oni koji su se slučajno našli u njihovim redovima ili su se odricali Hrista ili pak – filosofi, učeni ljudi, nisu hteli da se prilagode hrišćanskom učenju, već su hrišćansko učenje prilagođavali sebi.
Tako su se u sredini gnostika pojavile prve jeresi: jer, to je takođe svojevrstan komfor – da im bude zgodno da misle upravo onako kako žele, ničega se ne odričući.
A kad je hrišćanstvo postalo dozvoljena religija, od vremena Konstantina Velikog, upravo nastaje fenomen «komfornog hrišćanstva». Zašto se manastiri u to vreme toliko masovno šire? Zato što su revnosni hrišćani napuštali gradove gde se ova revnost više nije mogla održati.
Komforno hrišćanstvo je uvek postojalo. Ali ono o čemu sam govorio u svojoj propovedi je «roze hrišćanstvo». Ovaj termin se pojavio u XIX veku, u slovenofilskoj sredini, među misaonim ljudima, koji su u već prilično sekularnom društvu probudili interesovanje za hrišćanstvo (isto kao pred kraj sovjetske epohe) – pojavili su se ljudi koji su želeli da žive onako kako im se prohte, ničega se ne odričući, ali da se istovremeno nazivaju hrišćanima.
«Roze hrišćanstvo» je razvodnjeno, razređeno hrišćanstvo. Ono se početkom HH veka pretvorilo u obnovljenčestvo.
«Roze hrišćanstvo» je razvodnjeno, razređeno hrišćanstvo. Ono se početkom HH veka pretvorilo u obnovljenčestvo.
«Roze hrišćanstvo» je razvodnjeno, razređeno hrišćanstvo. Ono se početkom HH veka pretvorilo u obnovljenčestvo, ali je dospelo pod žrnjeve ateističke ideologije i pošto nije naišlo na saosećanje u narodu, nestalo je na beskrajnom prostoru sovjetske imperije.
Krajem HH veka – 1980-ih – početkom 1990-ih godina – mnogi intelektualci su takođe pohitali u Crkvu. Ali zašto su pohitali? Ne zbog Hrista, već zato što je to bilo moderno, Crkva je doživljavana kao opozicija vlasti – premda je u sovjetsko vreme više vlast bila opoziciono nastrojena prema Crkvi nego obrnuto.
I Crkvu je preplavila bujica ljudi iz intelektualne sredine, koji nisu došli zbog Hrista, već zbog nečeg drugog. I sad ovi ljudi odlaze iz Crkve.
Slična slika se zapaža i u manastirima. Devedesetih godina je mnogo ljudi došlo u manastire. Proveli su u njima 10-15 godina, neki su primili i čin, a sad odlaze. Zato što nisu došli radi Hrista, već zbog teških životnih uslova, zato što nisu imali kuda da idu – posebno su ljudi iz republika u kojima je teško stanje dolazili u ruske manastire. Takav blagoslov su dobijali od duhovnika: idi u manastir. I čovek koji nema monaško prizvanje, obreo se u manastiru, mučio se u njemu 10-15 godina i svejedno je otišao.
Sad odlaze ljudi koji su došli u Crkvu zbog nečeg drugog, a ne radi spasenja duše – i prirodno, pre ili kasnije se razočaraju. A ako ljudi ne dolaze u Crkvu zbog Hrista, odmah počinju sablazni.
Neki čak ne stignu ni dotle: dođu, neka baka ih ispraši i odmah odu. Ove bake su grubi crkveni filter. Ljudi ih često grde, kritikuju ih, a one ne propuštaju ljude koji u Crkvu nisu došli zbog Hrista, već zbog nečeg drugog.
Mnogi danas žele da Crkva bude «crkva dobrih ljudi». A Crkva je bolnica. Ovde spadaju sve maske, sve zavese, čovek se vidi onakav kakav jeste. I prirodno je da onakav kakav jeste nije baš najprivlačniji.
Dolazeći u Crkvu moramo da trpimo, da nosimo nemoći jedni drugih. Jer i naše nemoći neko nosi! Mi zbog nečega sve vreme razmišljamo o tome kako trpimo druge, kako nosimo tuđe nemoći, ne razmišljajući o tome da nas same ljudi još više trpe i da nose naše nemoći.
Ljudi koji u Crkvu ne dolaze zbog Hrista traže neki komfor, stanje mira. Doći će i stanje mira i komfor – ali drugačiji. Samo što do ovog stanja još treba dorasti.
– Ali vladiko, kako probuditi ljude? Ljudi idu u hram, učestvuju u Tajnama, ali je sve to... nekako po inerciji. Kakav krst! Treba sve da bude udobno: da ni služba ne bude duga, i da postovi budu blaži i uopšte, da nam ništa ne smeta da živimo, zato što sutra treba da idemo na posao.
– U mirna vremena – kao što je trenutno kod nas: svi mogu da idu u hram, nema progona – većina hrišćana će biti upravo takva. Uvek je i bila takva.
Procenat pravih hrišćana u istoriji Crkve se nije menjao – uvek je bio mali: 3-6 odsto od ukupne mase ljudi koji sebe nazivaju hrišćanima. On se zapaža upravo u vreme progona. Kao i u sovjetsko vreme: čim u počeli progoni sva masa koja je prosto odlazila u hram, prestala je da ide. A ljude je probudio rat – Božija poseta. A kad nema rata – nevolje i bolesti približavaju čoveka Bogu, primoravaju ga da razmisli o prolaznosti i nestalnosti zemaljskog života.
«ID je sila koja će uništiti antihrišćansku Evropu»
– Vi živite u islamskom regionu. Recite nam nešto o revnosti muslimana. Imali smo prilike da čitamo – između ostalog, otac Dimitrije Smirnov je govorio, – da Rusi često primaju islam zato što u njemu postoji revnost, gorenje za veru.
– Islam primaju upravo oni koji su hrišćani samo po imenu. Pravi hrišćanin, naravno, nikad neće primiti islam zbog motiva koji se tiču same vere: oni koji dobro znaju naše veroučenje i bar površno poznaju islam, shvataju da u islamu nema spasenja. Odlaze upravo oni koji ne znaju ove osnove. I to je naša nesreća.
Sad se u Tadžikistanu odvija snažna islamizacija. Procesi se već odavno razvijaju, ali sad se sve više i više ubrzavaju. Pri čemu se islamizira omladina. Dok ljudi starije generacije, koji se još uvek sećaju Sovjetskog Saveza, ne poštuju postove ili neke spoljašnje ustanove preterano revnosno, omladina, pubertetlije, ih se fanatično pridržavaju.
Pokretač je uglavnom gordost: to su dečaci, mladići, mladi momci, koji se pokazuju jedni pred drugima: za njih je sramota ako ne drže urazu.
U toku poslednjih godina uraza 1) pada u najtoplije doba godine. A ovde temperatura dostiže i 60 stepeni na suncu – a oni rade na suncu, bave se teškim fizičkim poslovima – i ne smeju da jedu, a što je najstrašnije, ni da piju. Praktično padaju u nesvest, polivaju ih iz creva, ali ne piju! «Pa dozvoljeno vam je – u džamiji dozvoljavaju da se pije voda po takvoj vrućini!» Ne, oni ne mogu da dozvole sebi da popiju vode, zato što je to za njih sramota.
– A zašto za naše nije sramota? Čim počne post ljudi počinju da govore: vaš Tipikon je za monahe, a mi smo bolesni, i kola vozimo, ne smemo da gubimo reflekse.
– Da, kod nas ljudi stalno uzimaju blagoslov na blaži post. (Smeje se.)
– Zašto je tako?
– Znate zašto? Možda smo kao hrišćani već ostarili? Kao Grci svojevremeno. Jer, kod nas hrišćanstvo traje već vekovima – a kad se nacija tek krstila, kad je tek primila hrišćanstvo, pojavljuju se podvižnici i svi sve vrlo revnosno poštuju. Vlada najveće oduševljenje.
A nije isključeno da je težnja islamskog sveta ka revnosnom poštovanju svojih obreda zalog da će jednog dana primiti hrišćanstvo (postoje proročanstva da će trećina islamskog sveta primiti hrišćanstvo), oni će biti vrlo revnosni hrišćani i nas će tada bidi veoma sramota, a možda će njihova revnost i nas podstaći.
Svetitelj Grigorije Dvojeslov
Znate, sećam se reči svetitelja Grigorija Dvojeslova. On je pitao: šta je ispravno – revnosno poštovati post, askezu, i pritom se gorditi ili se smiravati i skoro ništa ne poštovati?
– Naravno, ne poštovati!
– (Smeje se.) Današnji hrišćani odgovaraju upravo tako! A Grigorije Dvojeslov kaže: ne, bolje neka bude gordost, ali neka se čovek podvizava, a Gospod će Sam naći način da ga smiri.
A kod nas ima malo onih koji sve revnosno poštuju – jedino monasi. Mada ne, ima i mirjana. Ponekad se čovek postidi kad ispoveda mirjane, i oni se kaju, na primer, zato što su za vreme Velikog posta usred nedelje jeli nešto na ulju. A mi jedemo na ulju i čak zaboravljamo da to ispovedimo – za nas je to već postalo norma. A ima vrlo revnosnih mirjana.
Još je veoma važno da postoji primer u blizini. Ako ne bude primera, čoveku će biti vrlo teško da primora sebe na nešto.
Učitelj je uvek potreban. Malo je podvižnika koji su nešto postigli bez učitelja – to je najveće podvižništvo, kad čovek sam sebe može da primora. A i za njih mi se čini da su svejedno imali nekog učitelja na kojeg su se ugledali.
Ali tragedija našeg vremena je to što ne možemo da budemo učenici.
O tome je dobro rekao otac Rafail (Karelin): poslednji glinski starci su umirali, ovi duhovni giganti, koji su imali ogromno iskustvo, dragoceno blago, koje su želeli da nam predaju, a mi, kaže, nismo mogli da primimo, nismo mogli da uzmemo zbog svoje nemoći. 2)
Ljudi su postali slabiji, ne mogu da prime bogato duhovno iskustvo – zato što je to krst, veoma težak krst.
Ovaj jaz između staraca i poslušnika se zapaža i sad: zašto praktično više nema staraca – zato što nema poslušnika, nema ljudi koji bi mogli da usvoje ovo bogato iskustvo.
Svi smo postali vrlo raslabljeni. Sva ova informaciona agresivna sredina, savremene tehnologije, kompjuteri – sve to veoma raslabljuje. Omladina ne ispušta telefone iz ruku, stalno nešto gledaju, nešto igraju – a to paralizuje volju.
Sve ovo je usmereno na to da čovek upadne u lukavo postavljene mreže tako da ne može da se iščupa iz njih.
Paralizuje se upravo volja za podvižništvom. Svi to odlično znaju i shvataju, ali praktično ništa ne mogu da učine s tim. Zato što nas je paučina već sve zarobila. Samo Gospod može nekako da se umeša i da to promeni. A svi mi smo se uhvatili u ove mreže – uključujući i vas i mene.
– Vladiko, s jedne strane vidimo agresivni islam u vidu ID. S druge strane, u Evropi su nove «evropske vrednosti», gej-brakovi i ostalo, što se polako približava i hrišćanskim zemljama. Šta tome možemo da suprotstavimo?
– Da, postoje dve sile, sad ste ih vrlo dobro definisali: antiislam i antihrišćanstvo.
U islamskom svetu se pojavljuje antiislam u vidu politizovane ideologije Islamske države. On uništava islam iznutra, nagriza ga, zato što ako se takav islam bude širio, on ne može dugo da opstane.
Islam prvobitno nije bio takav. On nije potpuno uništavao hrišćane.
Znamo da su, kad su Turci osvojili Vizantijsko carstvo, ostali Konstantinopoljski i drugi patrijarhati – da, razbijeni, lišeni nekadašnje veličine, veoma se smanjivši, na ovih 3-6 procenata vernika, ali su ostale crkve u kojima je ljudima bilo dozvoljeno da se mole i da prinose beskrvnu Žrtvu. Ne samo to – balkanske Crkve su pod Turcima živele bolje nego pod Grcima-fanariotima.
Ispostavilo se da je turski jaram lakši od grčkog: način na koji su Grci gušili ispoljavanje nacionalizma u najboljem smislu reči je apsolutno neprihvatljiv: nisu dozvoljavali obavljanje bogosluženja na nacionalnim jezicima, nisu rukopolagali sveštenike među meštanima – svašta je bilo. A Turci su sve to dozvoljavali ako im se ljudi nisu suprotstavljali.
Plaćaš porez, 3) otkupiš se od njih i gotovo je – ne diraju te. Koran zabranjuje da se ubijaju ljudi Pisma – hrišćani i Jevreji. Oni treba da budu u poniženom položaju i da plaćaju porez, ali se ne smeju ubijati.
ID deluju potpuno drugačije, ostavljajući iza sebe brda leševa i gomile ruševina.
A šta se dešava u Evropi? Dok ovde vlada antiislam, tamo vlada antihrišćanstvo
Pogledajte kako je ova piramida počela da se gradi: antihrišćanstvo je počelo da osvaja Evropu i odmah se pojavio IDIL – nastaje sila koja će uništiti antihrišćansku Evropu.
Snage su se već podelile. I to je kazna Božija za bezbožnu Evropu zbog sodomskih grehova koje je učinila legitimnim. A to već vapije za osvetom.
Ovo ne može dugo da traje: to su grehovi koji primoravaju Boga da deluje. I kazna će uslediti – o tome govore mnogi atonski starci.
Oni kažu da Evropu i ceo zapadni svet čeka strašna odmazda, kazna, a oruđe je upravo «Islamska država».
– A kako se to tiče nas u Rusiji?
– Ni kod nas u Rusiji nije ni iz daleka sve kako treba. Znate, kad dođem u Rusiju i hoću da uhvatim taksi mnogo puta sam primećivao: vozač okreće glavu od mene, neće ni da me vidi, mrzi me, jedva da nešto procedi kroz zube. I teško dođem na odredište.
– A vi, prirodno, nosite podrasnik? Izvinite što postavljam ovo pitanje.
– Da, uvek nosim podrasnik. I premda ne može svako da se doseti da sam episkop, odmah se vidi da sam sveštenoslužitelj.
– Imate u vidu naše moskovske vozače, a ne došljake?
– Iz Podmoskovlja, meštane – ne gastarbajtere. Jednom ili dva puta su me vozili muškarci, jednom žena... Strašno je na šta sve čovek nailazi. Mrze Crkvu, ne mogu da vide sveštenoslužitelja. Zapaža se takva odvratnost da ne mogu sa mnom čak ni da razgovaraju. Ovde (u Tadžikistanu – A.R.) takvih stvari uopšte nema. Muslimani se odnose s poštovanjem: «Da-da, Ruska Crkva, poštujemo vas, molim vas, molim vas.» Nebo i zemlja.
Dolazim u pravoslavnu Rusiju i vidim da me tamo mrze, mnogi me mrze, čak bih rekao – većina.
Ja sam iz Sergijevog Posada, tamo sam odrastao. Začuđujući je fenomen takvih gradova: u njima žive izuzetno nereligiozni ljudi. Imam komšiju: decenijama je živeo pored Trojice-Sergijeve Lavre – prva kuća od Lavre – i njegova rodbina kaže da nijednom nije bio tamo. To je prosto paradoks. Čovek u to teško može da poveruje. Ne podnosi zvonjavu zvona. Završilo se tako da se prosto preselio, nije mogao tamo da živi.
Razumete, u Rusiji ima veoma mnogo problema. Ogroman je broj ljudi koji mrze Pravoslavlje, pravo hrišćanstvo.
A primiće «roze hrišćanstvo» koje ih ne nervira, koje im je zgodno.
Borba protiv izgradnje hrama u parku «Torfjanka» je pokazala vrlo ozbiljnu bolest ruskog društva, između ostalog, u Moskvi. Moskovljani su takođe specifični ljudi. Uvek su negodovali zbog nezgodnih stvari.
Protest protiv izgradnje hrama u parku Torfjanka
«Pre revolucije ljudi takođe kao da nisu shvatali šta rade»
– Vrlo ste tačno rekli: «uvek su negodovali zbog nekih nezgodnih stvari».
– Ali čovek treba da zna meru protesta i da shvata protiv čega se zalaže. Protiv čega se bori. Apsolutno je nezamislivo boriti se protiv toga da se na skveru ili u parku podigne rham.
Hram zauzima malo mesta u poređenju s celim parkom. Ako se sagradi hram to ne znači da će biti posečeno sve drveće – naprotiv, biće zasađeno još.
Pored hrama je uvek veoma lepo i hram se po pravilu lepo uklapa u okolni pejzaž. To je, naprotiv, ukras parka!
Uopšte ne razumem ljude kojima je važnije da prošetaju svog psa ili dete, samo da hrama ne bude.
Kakvo će to dete biti kad poraste ako zbog njega ne dozvole da se izgradi hram?
Razumete, treba imati u vidu jedan momenat, tajanstven, metaistorijski, ako vam se tako sviđa. Trenutna situacija veoma podseća na situaciju uoči revolucije 1917. godine
– Htela sam da vam postavim pitanje o tome. Veoma je zanimljivo.
– Pa pre revolucije ljudi takođe kao da nisu shvatali šta rade. Uopšte nisu mogli da zamisle šta ih očekuje – strašna katastrofa – i kako će se sve završiti. Kao da su bili izbezumljeni – borili su se za slobodu. Pritom su se borili svi slojevi. Uključujući i mnoga duhovna lica. Borili u se protiv samodržavlja. Najbolji su kasnije postali novomučenici, u logorima su shvatili kakva je to sloboda.
I postoji jedan aspekat koji skoro da nije posebno istraživan: veoma je zanimljivo pratiti sudbinu ovih ljudi. Kako su se izjašnjavali, o čemu su govorili oni koji su bili protiv samodržavlja i kakva je bila njihova sudbina posle revolucije.
Kao da je svako pripremao sebi strašnu tragediju u budućnosti – oni koji su u tome učestvovali.
A one koji nisu učestvovali Gospod je sačuvao. Većina je emigrirala.
Istaknuti primer predstavlja Ana Virubova. 4) Činilo se da je prvo nju trebalo da streljaju ili ubiju. A ona je uspela da otputuje, obrela se u Finskoj. Takođe je pretrpela mnoge nedaće i iskušenja, ali je umrla prirodnom smrću. Bila je odana carskoj porodici i Gospod ju je sačuvao zbog ove odanosti. Kao i mnoge druge – i jerarhe, i obične ljude.
Veoma je važno pratiti sudbine ljudi, kako su kasnije morali da plate za ono što su učinili u stanju zaslepljenosti.
I oni koji se danas bore protiv izgradnje hrama pripremaju tragediju u budućnosti. Ličnu tragediju.
Shvatate, ova sila (IDIL – A.R.) se ne sprema da osvoji samo centralnu Aziju, već i Rusiju, i Moskvu, i šta god bilo. A koliko u Moskvi ima njihovih potencijalnih saveznika! Ovde ne treba ni da dođu, prosto treba da daju znak i to je sve.
I kako će se širiti ova kazna Božija zavisi od onoga što sad radimo.
Sad ugrađujemo kod, program koji će se kasnije razvijati. Ljudi treba da razmišljaju o tome šta će s njima biti u budućnosti. Zašto navlačite sebi bedu na vrat?
Jer, čim počne ova kazna, doći će «ljuti dan», i gotovo – više se ne može zaustaviti. Kao sad u Ukrajini: čik pokušaj da zaustaviš. Ko je pre tri godine razmišljao o tome: Donbas je cvetao u Ukrajini!
I ljudi su se opustili. Po prvim izbeglicama koje su se obrele u Rusiji vidimo kakve su bile žalbe: obezbedite nam uslove kao na letovanju. Ljudi nisu shvatali šta im se dešava, kakva je tragedija i da se više ne može zaustaviti – to je tragedija za ceo život.
Isto se desilo u Tadžikistanu. Vidim ljude koji su preživeli građanski rat: 5) to je strašna stvar, oštećeni su za ceo život. Oštećena im je psiha. Pucali su u njih, bežali su od metaka. To ostavlja trag za ceo život.
A mlada generacija koja nije videla rat sanja o IDIL-u!
Omladina sanja o kalifatu. Na fotografiji je borac sa zastavom ID
Bukvalno danas su objavljene informacije o tome da su na jugu Tadžikistana mladići istakli zastavu IDIL. Oni ne shvataju, beskorisno je da im se bilo šta objašnjava. Za njih se pojavio cilj, smisao njihovog postojanja.
To se odvija na naše oči – pre samo pola godine ničega toga nije bilo. Najvatreniji padaju u radikalizam, u ekstramizam. Sanjaju o tome da postanu teroristi, da odu u Siriju, žele da ovamo dođe IDIL i da postanu vojnici kalifata.
Procesi se odvijaju i to vrtoglavom brzinom. I mi ne smemo da sedimo – oni se islamizuju, aktivni su, a šta je s nama?
A mi smo raslabljeni, kod nas su ljudi počeli da odlaze iz manastira, kod nas inteligencija napušta Crkvu. Kod nas nastupa potpuna paraliza.
Ali kako je Gospod uvek postupao u takvim situacijama? Odmazda, kazna, rat – da se ljudi na neki način prenu i da se okrenu Bogu. Ali ne šalje Bog kaznu, već sami ljudi započinju ratove i bivaju vinovnici kataklizmi – Bog dopušta da se ovo desi kad više nema drugih sredstava za popravljanje.
Zapravo sami približavamo kaznu svojom raslabljenošću, ovom svojom borbom protiv izgradnje hramova i nekakvim sporovima.
Sad se pojavio spor zbog izložbe u Manježu. Opet nas uvlače u ovaj spor. U stvari, i jedni i drugi greše. Nas, pravoslavce, takođe dele. To se često dešava. Glavno im je da uvuku ljude, da ih podele na dve partije – «za» i «protiv».
Ne mogu da se složim s metodama kojima pribegava Dmitrij Corionov (Enteo): trči i traži gde neko može da uvredi njegova osećanja. To je s jedne strane. A s druge strane, ne može se tolerisati ono što se dešava. Ovakvo svetogrđe neće tolerisati nijedna religija osim pravoslavne. A katolici i protestanti – pa oni i sami mogu da urade takvu stvar, da organizuju takvu izložbu, čak i gore. Sramni marš «Ja sam Šarli» jasno svedoči o tome.
«Razvratno društvo se neminovno pretvara u Sodom»
– To već mogu i pravoslavci da urade.
– I mi idemo putem zapadnog hrišćanstva. Apologija greha. Zašto je kod njih postala moguća legalizacija «istopolnih brakova»?
– Zašto?
– Zašto je Protestantska crkva prihvatila ovo? Pa zato što ovim ljudima ne može da pomogne ni na koji način. Ovi nesrećnici dolaze kod svojih pastora, a pastori ne znaju šta da rade s njima. Ne mogu da im daju nikakav savet. Jednostavnije im je da kažu da to nije greh – i problem je rešen. I tako su doneli odluku. A to je vrlo nemilosrdno prema ovim ljudima.
A njih ima sve više i više, zato što je samo zapadno, a za njim i naše, rusko društvo, postalo krajnje razvratno. A razvratno društvo se neminovno pretvara u Sodom.
Kad se u nekoliko generacija akumulira nepokajani greh, on se pretvara u izopačenost. Dok su roditelji bili još prosto bludnici i razvratnici, deca postaju izopačena.
Njihova deca su nesrećni ljudi. Kažu: tako smo se rodili, ništa ne možemo da uradimo, ne možemo da stvorimo normalnu porodicu. I to je zaista tragedija. Za ovu tragediju su više krivi njihovi roditelji. I šta sad da rade ova deca?
Kod njih je veći stepen oštećenja – ne mogu da zasnuju porodicu. Ali će zato dobiti najveću nagradu od Gospoda ako budu živeli u potpunom uzdržanju, u celomudrenosti.
Samo što im to treba objasniti.
U propovedi često navodim sledeći primer iz žitija Serafma Sarovskog. Kad ga je neko upitao ko je u Sarovskom manastiru iznad svih, on je rekao: «Kuvar,» - i svi su se užasnuli: «Kako kuvar? Pa on je zao, sa svima zameće kavgu!»
A prepodobni je odgovorio: «Da, ima takvu urođenu prirodu da bi, kad se ne bi stalno obuzdavao, sve u manastiru poubijao. A Bog gleda čoveka i na to kakve napore čini nad sobom.
Ovde je ista stvar. Imamo različite strasti, različite naklonosti. Ako budemo ulagali napore Gospod će nas nagraditi.
Pa čak i ove ljude. Oni mogu da steknu vence. I treba ih tako usmeriti: reći da je to podvig, Gospod te poziva na podvig kako bi popravio sve i možda iskupio krivicu svojih roditelja, da bi Gospod i njih pomilovao.
Kod nas u Trojice-Sergijevoj lavri se desila sledeća stvar 1990-ih godina. Nekoliko monaha je primilo postrig i jednom od duhovnika se javio Hristos i rekao mu je: «Zato što su primili anđeoski čin, zato što su se na ovo odlučili, pomilovaću i njihove roditelje, iako oni toga nisu dostojni.»
U našoj Crkvi se dešavaju tako divne stvari.
Bog sasvim drugačije sudi. Za Njega je ceo svet van vremena.
Živimo u izvesnom kratkom istorijskom segmentu. Nalazimo se u ovom vremenskom segmentu i pokušavamo da nešto shvatimo, da nešto ocenimo. A kod Boga je punoća vremena i On zna kako, šta i zašto, sve prauzroke, sve veze između pojava.
Možemo da posmatramo delovanje Božijeg Promisla, da mu se divimo i ništa više.
I da blagodarimo Bogu za to što smo ovakvi. Uključujući i ove ljude koji su se takvi rodili, i oni treba da blagodare Bogu za to. Ali ni u kom slučaju ne treba da dozvole da se ovaj greh ispoljava.
A zapadne, protestantske crkve – mnoge od njih, naravno, ne sve – rešile su problem tako što su «dozvolile» greh. A to je već antihrišćanski pristup.
Kad nastane antihristova crkva – a nastaće, zato što će se on proglasiti za boga, - ona će dozvoliti sve, svaki greh.
Antihrist će reći: «Hristos vam je zabranio sve, a ja sve dozvoljavam, živećete rajskim životom.» On će biti «bolji» od Hrista. I ova propoved «ljubavi» se već odavno čuje.
Nas, hrišćane, neki prekorevaju: nemate ljubavi. Stavljaju nam primedbu na to. Ali pre nego što govorimo o ljubavi treba da odredimo svoj odnos prema Istini. Kažu nam: hajde da sve Crkve objedinimo u ljubavi.
Ne, hajde da pre nego što započnemo dijalog o ljubavi odredimo svoj odnos prema Istini.
Bog nije samo Ljubav, već i Istina, i Pravda.
«Ja sam Istina,» – rekao je Gospod. Zato prvo treba da defiišemo momente koji za nas imaju principijelnu važnost, – da li je dato veroučenje istinito ili nije, da li u njemu postoji istina ili laž.
A neki žele da nas ujedine u ljubavi bez Istine – a to je već preljubnička ljubav. To se ni u kom slučaju ne sme dozvoliti.
O čemu govore sva ova liberalna društva? Da se međusobno vole – da među njima vlada ljubav. «A kod vas nema ljubavi, kod vas je samo mržnja,» – kažu nam. A to nije mržnja – samo što Istina žeže. Prava ljubav ih peče – upravo zbog svoje istine.
Ne mogu čak ni da joj priđu – kad počinje propoved istinske vere nailazimo na otpor, na mržnju, na prepreke. A propoved sladunjave ljubavi ne nailazi ni na kakav otpor, u najgorem slučaju nailazi na ravodušnost: pa, idu neki sektaši i prvom na koga naiđu nude da se sliju u zagrljaju njihove lepljive ljubavi.
Treba da shvatimo: tamo gde je Ljubav treba da bude i Istina.
To su dva krila uz pomoć kojih čovek može da se vine u nebo, dva bitna svojstva Božija. I jedno svojstvo ne može biti na štetu drugog, ne može umanjiti drugo. Ljubav i Istina su zajedno. Ljubav ni u kom slučaju ne sme biti na uštrb Istine, a Istina mora biti ogrejana Ljubavlju: Istina koje nije ogrejana Ljubavlju ubija. Hajde, napisaću vam poseban članak o ovoj ljubavi bez istine, za kojom postoji sve veća potražnja čak i u pravoslavnoj sredini.
Anastasija Rahlina,
Pravoslavlje
.jpg)
