Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Apr.2017, 19:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Suzana Mišić: Imamo više starijih od 65 godina nego mlađih od 15
Gerontološki centar Beograd, poznatiji kao starački dom na Bežanijskoj kosi, dnevno vodi računa o desetak hiljada starijih ljudi. Za mnoge među njima se mislilo i još se misli da su “otpisani”.
Direktorka Centra Suzana Mišić u razgovoru za Novi magazin podseća da je pre dve godine najveći dom za starije obeležio pet decenija rada. To je prva državna ustanova koja je pružala mogućnost starijima da žive, rade, druže se i leče pod okriljem društva. Pre rata Srbija >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nije znala za tu vrstu, kako se danas kaže, socijalne usluge. “Mi smo treća država u svetu po broju starijih od 65 godina, što je granica koja se kod nas još tretira kao granična za treće doba, mada se u svetu to pomera i postoje klasifikacije mlađi stariji, srednji stariji i stariji stariji, pri čemu su ovi najstariji stariji od 85 godina. To sve znači da se životni vek produžava i granica pomera, što je dobro, ali duži životni vek nosi i otežavajuće okolnosti, kao bolest pre svega, što ne mora da bude pravilo. Stereotip je da su stariji ljudi redovno bolesni, ali nije isključeno. Drugi momenat koji uključuje taj veliki broj godina jeste usamljenost.”
*O koliko ljudi dnevno brinete?
Naš kapacitet je 1.200 korisnika u okviru smeštaja, 2.500 ljudi živi u svojim kućama, ali ne mogu sami da obavljaju poslove, pa o njima brinu gerontodomaćice, to je pomoć u kući. Još oko 6.500 seniora Beograda članovi su naših klubova, ima ih 25 u Beogradu; oni ne žive u gerontološkom centru, ali koriste stručnu pomoć i podršku koju pružamo u okviru klubova.
*Deset hiljada ljudi dnevno, mali grad. Šta najčešće primetite kad razgovarate? Šta je najveći problem?
Najviše to što ljudi ne mogu sami da brinu o sebi i to je najčešća situacija kad dolaze u dom ili im se obezbeđuje pomoć u kući. Takođe, veliki problem je socijalna izolacija ljudi koji odlaze penziju, nisu pripremljeni za treće i četvrto životno doba, bili su aktivni čitav radni vek, pozavršavali su obaveze prema potomcima ili ostali sami, bez bračnog partnera, a imaju dovoljno snage i energije, znanja i iskustva, a ne mogu da se snađu u novonastalim okolnostima jer su navikli da rade, da se nečim bave, da im dan ima određenu strukturu. Tu mi nastupamo s programima i aktivnostima, pre svega u okviru klubova. Svaka opština u Beogradu ima svoj klub, a takav način organizovanja seniora ima još samo Novi Sad, što nije dobro. Tu se ljudi okupe prema svojim kulturološkim, umetničkim i drugim opredeljenjima i potrebama i ono što sebi nisu mogli ili nisu stigli da priušte čitavog života, sada mogu. Druže se, pre svega, uče jedni od drugih ili uče treće osobe, najčešće decu.
*Šta uče?
Nama su veoma aktivne radionice za učenje stranih jezika, engleskog i nemačkog, ali engleski im je značajan zbog komunikacije sa decom, upotrebe kompjutera...
*Hoćete da kažete da su im deca otišla u inostranstvo?
Tako je. Ovo je najbrži i najjeftiniji način svakodnevne komunikacije sa decom. Dakle, organizovane su besplatne radionice za rad na računaru i učenje jezika; ali organizovane su i radionice različitih tehnika oslikavanja predmeta koji imaju upotrebnu vrednost, dekupaža na različitim predmetima. Otišli smo i korak dalje, vodeći računa o ekologiji i zaštiti planete, pa se na radionicama izrađuju predmeti od starih novina, veoma lepe ženske torbe takođe od starih novina, koje treba oslikati, a izgledaju atraktivno i moderno i imaju upotrebnu vrednost
*Ima li starijih od 80 godina koji požele da uče strani jezik?
Imamo i polaznike od 90 godina, jedan od 92 je vrlo vitalan i to je veoma važno, naša uloga je da podstaknemo ljude da se oslobode straha i stida, da ništa nije strašno bez obzira na to koliko imate godina i da podstaknemo doživotno učenje. To što su sa svojom generacijom, što izmenjuju znanja i iskustva, ponekad lepe, ponekad teže trenutke, omogućava im da ostanu mentalno zdravi, da produže svoj životni vek i kvalitet života u tom trećem dobu, da zaista bude dostojan čoveka.
*Pomenuli ste usamljenost. Da li je to najveći problem?
To je problem koji najčešće iznose. Mi razgovaramo s njima i zbog dalje orijentacije proveravamo šta ih opredeljuje, šta im smeta, razgovaramo s njima o tome šta ih guši, šta može da im smeta da se osećaju dobro. Zašto žale za mladošću? Da li zbog vitalnosti i lepote koja je trend u svetu... Usamljenost najviše smeta. I nemoć. Kad se čovek izoluje, pogotovo samoizoluje, kad prekine kontakte, kad prekine s redovnim životnim aktivnostima, makar to bila šetnja, poremeti se način ishrane i funkcionisanje organizma i vrlo brzo organizam propada. Ta socijalna komponenta umrežavanja ljudi, boravak u zajedničkom prostoru, osećaj obaveze i osećaj da ste nekome potrebni i da nešto zavisi od vas – radionica koja neće biti održana ili neće biti kvalitetna bez vas, partner koji se nada vašem dolasku – to ljude ove dobi izvlači iz kuća, ne dozvoljava im da upadnu u samoću i depresiju, što je obavezna posledica samoće. Na taj način se njihov život poboljšava, usavršava, a kad se povežu i osete dobrobit te socijalne povezanosti, dovode prijatelje i komšije i krug se širi.
*Kažete da taj model postoji samo u Beogradu i Novom Sadu. Da li u Srbiji postoji razumevanje za starije i te probleme?
Moj utisak je da se u jednom trenutku napravio određen jaz između generacija, najčešće se susrećem s ljudima koji imaju najviše primedaba na svoju porodicu. Tamo gde porodica nije dobro funkcionalna u mladosti, i u starosti ima probleme. Svakako bismo kao društvo, zajednica, država morali da obratimo više pažnje na tu populaciju; ona je najbrojnija, imamo više starijih od 65 godina nego mlađih od 15. Trebalo bi da se ti ljudi povežu, da uče jedni od drugih i tako da se stvara atmosfera komfora za sve generacije. U tom smislu Gerontološki centar Beograd ove godine organizuje četvrti festival – resorno ministarstvo je ovu godinu proglasilo godinom međugeneracijske saradnje i solidarnosti – i to je jedan od načina da se unapredi položaj starijih, pa i položaj dece jer uvek postoji mimoilaženje. Stariji kažu da deca nisu dovoljno vešta, deca često kažu da su stariji prespori, postoje stereotipi i dobro je da se generacije susreću, da međusobno razgovaraju i da ta tačka susreta bude tačka razvoja, ne konflikta.
*Kad razgovarate sa decom vaših korisnika, shvataju li probleme i ima li osećaja krivice i brige?
Ima svega i to zavisi od kvaliteta odnosa u porodici; dom je još kod nas bauk i nešto što izaziva bojazan i određene predrasude, tako mu ljudi i pristupaju. Neko je prinuđen da roditelje smesti u dom da im neko pomogne, da se neko stručan brine o njima. Takva je situacija u slučaju različitih oblika demencije ili Alchajmerove bolesti, tu porodica ne može posle određene faze bolesti da se snađe i pomogne.
Kod nas borave i ljudi koji su visoko obrazovani, koji imaju značajne karijere iza sebe, ali njihova je odluka da treće doba posvete sebi. Oni su u apartmanskom smeštaju, neko drugi brine o higijeni prostora, o hrani, životnim stvarima na dnevnom nivou, a oni svoje vreme ispune tako što putuju, druže se, obaveze prema članovima porodice svedene su na minimum. Negde postoje intenzivniji kontakti, negde su labavi, naš je posao da ih povećamo. Oseti se gde su u porodici odnosi negovani, kontakti se ne prekidaju.
*Radili ste pozorišnu predstavu?
Više predstava, i to potencijalno u okviru radne terapije i umetničkih radionica. Umetnost je važna za stanje duha i mi se trudimo da na različite načine u ljudima probudimo ono najbolje. Imali smo predstavu sa decom iz dnevnog boravka “Sunce” o odnosu građana prema osobama sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom i bila je sjajna predstava, mnogo smo svi naučili, družili se, a lepo je videti kako i osobe sa određenim ograničenjima imaju emocije i energiju koja vas dotakne do dubine srca.
*Ima li ljubavi, brakova?
Naravno, sve se nekako svede na ljubav. Bilo je nekoliko brakova, zaljubljivanja ima stalno, svi se radujemo kad se takve stvari dese, to donosi novu energiju i entuzijazam.
Pogledajte intervju ---->>>
.jpg)
