Izvor: Politika, 27.Feb.2015, 09:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Idolopoklonstvo
Da bi se neko odupro idolatriji kapitala i činovnika mora biti čovek određenog kova i obrazovanja. Pitanje je da li u Srbiji, kao u filmu Kišlovskog, može da se javi neki naš Janko Varufakić
Veliki novac se dogovora, lako uvećava, prebacuje na račune po svetu i često ne oporezuje. Sitniš koji vi zaradite, lako se smanjuje, strogo oporezuje i nema mesta dogovoru, jer poslodavac, supermarket i banka se ne dogovaraju sa onima kojima sto evra znači. Superbogati u svetu i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << domaći tajkuni imaju jasnog idola u novcu i služe mu po cenu uništenja lokalne ekonomije i ljudskih života. Ti fanatici kapitala imaju svoje sveštenike u vidu ekonomista i svoje namesnike političare. S druge strane je većina koja nije organizovana oko formulisanih vrednosti za koje se bori. Ipak, neki predstavnici tih vrednosti obične raje su se pojavili i na pozornici večito nemirnog Balkana.
Belosvetskim mešetarima imperativ je čuvena rečenica iz filma „Volstrit”: „Pohlepa je dobra.” Tako je švajcarski ogranak HSBC banke pomogao 106.000 pojedinaca širom sveta da utaje 120 milijardi evra za nekoliko godina. HSBC banka je savetovala klijente da korporativne račune koriste kao lične i izbegnu porez. Diskretno je asistirala u pranju para za veselu klijentelu: optuženi za korupciju, trgovac krvavim dijamantima u Keniji, krijumčar kokaina, sovjetske bankarske lopine, saudijski princ koji je osumnjičen za korupciju, a i Srbi mogu da se pohvale da imaju svog imućnog predstavnika u toj banci kao što je izvesni Ivković (Hamovićev kolega).
I Njujork se potpuno prilagodio superbogatima: srednja klasa se iseljava u Bruklin, jer su porasle cene i propadaju radnje u komšiluku zbog izgradnje oblakodera na Menhetnu usled potražnje za multimilionskim luksuznim stanovima. Opet jedna vesela družina anonimnih kupaca stanova s lepim pogledom koju otkriva „Njujork tajms”: Jeljcinov službenik, Indijac čiji su rudnici veliki zagađivači u Indiji i Zambiji, ćerka kineskog funkcionera (očito veliki komunista voli Njujork), grčki tajkun... Eto, nas, kod Grka.
Za razliku od filma „Volstrit”, grčki ministar finansija Janis Varufakis je u „Bruklin rejlu” analizirao film „Dvostruki život Veronike” Kišlovskog. Film o jednoj Veronici u Parizu i drugoj u Poljskoj, gotovo identične, ali se ne upoznaju, pa ipak Francuskinja oseti tugu kada njen poljski dubl umre na sceni pevajući. Za Varufakisa, to je poetsko delo o jedinstvu Evrope kroz „muziku, osećanja, krivicu i kulturu”. Ali ta unija se nije obistinila, dovoljno jepogledati bezličnu evro novčanicu da vidite da nisu nacrtane nikakve evropske vrednosti, dve Veronike bi danas bile konkurencija jedna drugoj. Pola godine nakon tog teksta, eto, Varufakisa na vlasti u pokušaju da spasi Grčku u Evropi.
Jeretičko, antiestablišment učenje Varufakisa je: EU nije demokratska, kapitalizam je iracionalan sistem koji upada u krize, BDP je slab kvantitativni pokazatelj stanja u društvu, jer ne uzima u obzir kvalitet zdravstva ili školstva, ekonomija je pseudonauka (Zagreb 2013. i „Gardijan”). „Rast me ne interesuje, interesuje me razvoj”, kaže Varufakis. Sirizina politika ima za cilj da reši „humanitarnu krizu”, a ne da služi bankama, tajkunima i političarima koji su izazvali ekonomsku krizu i koji su, za razliku od radnika, dobili finansijsku pomoć. Naravno, to nije nikakav garant da će u naredna četiri meseca Varufakis, koji je u utorak bar na papiru spustio loptu pred Evropom i MMF-om, biti uspešan. Ali neosporno je da je Siriza iz drugog filma– uveli su nove kostime bez kravate.
Taj rečnik ne čujemo od naših političara, njihov prioritet nisu siromašni. U Srbiji se smanjuju plate i penzije i fanatično se propoveda da idemo u dobrom smeru kažiprsta Maksa Vebera. Nećemo se iščuđavati kad 2016. ne budemo živeli bolje. Prioritet naših političara je birokratski proces evrointegracija za koji veruju da će automatski poboljšati socijalno stanje. Alternativa navodno ne postoji, pa otud i neshvatanje da neko u medijima može jeretički da kritikuje.
U dugom kadru grčkog reditelja, zaljubljenika u Balkan, Tea Angelopulosa, stižemo do Hrvatske. Na sajtu „Živog zida” navedeni su imovina i primanja mladog predsedničkog kandidata Ivana Vilibora Sinčića. Njihov pokret fizički sprečava tajna iseljenja gde sudija i policija kao po nalogu banke bez najave izbacuju porodice na ulicu. Sinčić se zalaže za monetarnu reformu, napada tajkune, narodnu banku, neregulisane strane banke, podmićivanje birača od strane HDZ-a, bušenje u Jadranu zbog nafte i govori o dužničkom ropstvu. Ne znamo još tačno šta je taj „Živi zid”, iz kog su oni filma, ali jeste nova vrsta diskursa.
Da bi se neko odupro idolatriji kapitala i činovnika mora biti čovek određenog kova i obrazovanja. Pitanje je da li u Srbiji, kao u filmu Kišlovskog, može da se javi neki naš Janko Varufakić.
*Reditelj
Igor Simić
objavljeno: 27.02.2015
.jpg)
