Izvor: Politika, 01.Jul.2015, 08:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Funkcija manipulacije žrtvama i zločinima
Ovih dana se navršava 20 godina od istrebljivačkog pokolja koji su izvršili vojnici Vojske Republike Srpske nad Bošnjacima iz Srebrenice i etničkog progona Srba iz Hrvatske, te 70 godina od kraja Drugog svetskog rata, u kojem su ustaše prekodrinske Srbe podvrgli sistematskom istrebljivanju. Naizgled, dosta je godina prošlo i moglo bi se hladnije glave razmišljati o tome šta su međusobno najbliži narodi jedni drugima počinili, a na opštu moralnu i materijalnu štetu.
Svaka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žrtva zavređuje bezuslovni pijetet bez obzira na etničku pripadnost i ne sme se politički zloupotrebljavati, glasi etički imperativ koji se već decenijama ne poštuje na južnoslovenskim prostorima. Tako, kada se Srbi ovih dana sećaju tragedije hrvatskih Srba tokom Drugog svetskog rata i u „Bljesku” i „Oluji”, uglavnom im ne pada na pamet da su pre 23-24 godine i Hrvati doživeli etnički progon u Republici Srpskoj Krajini (RSK). Doista, iz RSK su gotovo svi Hrvati bili proterani samo stoga što su Hrvati. Da li saosećamo s Hrvatima koji su izgubili svoje najmilije tokom tih etničkih progona?
Isto tako, kada se s pravom ljutimo što je sada po sprovedenoj nepravdi već zloglasni Haški tribunal pustio na slobodu ovejane ratne zločince, Nasera Orića i Ramuša Haradinaja, kada je Ante Gotovini preinačena prvostepena presuda od 24 godine robije u oslobađajuću, da li nas je barem začudilo to što su na slobodu pušteni i Momčilo Perišić, nakon prvostepene presude od 27 godina, i Jovica Stanišić? Da li pada na pamet kako Srbima tako i Hrvatima da su oslobođeni oni koji su održavali bliske veze sa SAD? Takođe, da li smo se zapitali kako se osećaju Hrvati koji su izgubili svoje najmilije na Ovčari dok sud Republike Srbije ukida presude osuđenima na 20 godina zbog ovog zločina? Da li tražimo primenu istih aršina samo kada nam je nacionalna čast, kako god je definisali, izložena udarima? Da li se zgražamo samo nad „Majkama Srebrenice” kada politikantski histerišu u želji da monopolizuju status žrtve za Bošnjake ili nam smeta i kada neki Srbi pokušavaju to isto?
Primerice, kada je pre neki dan predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić poslao na komemoraciju u Jadovno ministra Vulina, zacelo se moglo pretpostaviti da će doći do politizacije genocida nad Srbima. Nije najbitnije to što je politikante na hrvatskoj strani, uključujući tu i Katoličku crkvu u Hrvatskoj, najviše zabolela tužna istina da je Alojzije Stepinac, kandidat velike većine hrvatskih bogomoljaca za sveca, bio „ustaški vikar”, kako je to Aleksandar Vulin kazao. Važnije su one rečenice koje je tek manji deo hrvatske javnosti komentarisao, a u kojima on prisutnima na komemoraciji bestidno poručuje da „svojoj deci pričaju o ovim strahotama sve dok u njihovim očima ne vide strah pred užasom koji se događao”. Ovaj primer politikantskog podgrevanja međunacionalne mržnje i želje za osvetom sasvim pristaje ministru Vulinu i dosadašnjem imidžu koji je pažljivo decenijama gradio, ali teško da odgovara tobožnjoj Vučićevoj želji da stvara „normalnu i pristojnu Srbiju”. Ako je već napravio užasnu grešku što je poslao takvog čoveka čije reči već služe ustašoidnim elementima da zastrašuju ono malo Srba što je u Hrvatskoj preostalo, onda je neizostavno morao svoga imenjaka najuriti iz vlade. U protivnom, može se opravdano sumnjati da je namerno poslao po mudrosti poznatoga ministra da prosipa mržnju iznad jame u kojoj počivaju žrtve. Ova zloćudna lupetanja nisu zaslužile ni žrtve ni njihovi potomci, a ni sadašnja hrvatska vlada. Šta je onda predsednika Vlade Srbije motivisalo da kvari odnose sa Hrvatskom i ugrožava interese Srba u Hrvatskoj?
Najverovatnije ono isto što ga pokreće da priča o nepravdi povodom izručenja Nasera Orića BiH umesto Srbiji. Radi se ne samo o zamagljivanju posvemašnje nesposobnosti vlade i teškog života građana Srbije već i o prodaji „Telekoma”. Ako smo opsednuti ratovima, žrtvama i genocidima, onda ćemo manje razmišljati da, uz EPS, jedino preostalo javno preduzeće koje nije od građana Srbije oteto, ulazi u proces otuđivanja. Nacionalizam nam ponovo zamagljuje realne probleme i interese i skreće pažnju sa bogaćenja međunarodne i nacionalne oligarhije nauštrb većine građana. Baš kao što će oligarhija u Hrvatskoj i ove godine proslavljati tragediju dela građana Hrvatske kao sopstveni pobednički nacionalni mit, i tako sprečiti većinu Hrvata da razmišljaju šta su oni kao pojedinci dobili od tobožnje nezavisne države, tako će i većina Srba obuzeta nacionalnim samosažaljenjem i nemoćnim besom pustiti da njihovi interesi budu po ko zna koji put iznevereni.
Docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
.jpg)
