Izvor: Politika, 30.Jul.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li srpskoj privredi ima leka?
Država koja samo štedi, a istovremeno se ne usuđuje da ima razvojni plan, daje signal da ne veruje u sopstvenu budućnost
U poslednje vreme u našem javnom životu određeni termini se vraćaju kao poštapalice i dobijaju vrednost mantre: reforme, fiskalna konsolidacija, štednja itd. To da je neophodno javne finansije vratiti u ravnotežu kako bi država servisirala svoje obaveze i imala mogućnost da se zadužuje na međunarodnom tržištu kapitala, kao i da je u to ime potrebno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << smanjiti njene operativne troškove – nesporno je. Međutim, ne smemo propustiti još jednu priliku da postavimo suštinska pitanja: zašto već tri decenije u našoj zemlji nema ozbiljnog privrednog rasta? zašto, uprkos javnom dugu od čak 70 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), nemamo izgrađenu osnovnu infrastrukturu? gde je to pravo malo bogatstvo koje smo pozajmljivali od 2008. godine otišlo? kako to da u zemlji koja se uvek odlikovala kvalitetnom metalskom, namenskom i prehrambenom industrijom nezaposlenost prelazi 30 procenata? da li nam je sudbina da (jednom) nakon (uspešne) fiskalne konsolidacije nastavimo da životarimo na nekom evropskom minimumu, bez perspektive da će naša deca živeti bolje od nas?
Dramatična istina da ni ove godine nećemo zabeležiti privredni rast, uprkos verovatnom budžetskom deficitu od čak osam odsto BDP-a, potvrđuje sud da nisu obezbeđene elementarne pretpostavke za razvoj. Ako uprkos rekordnom zaduživanju ne možemo da se pomaknemo s mesta, to samo znači da smo zaključani u strukturu privrede kojoj nema adekvatne pomoći i koja mora da se menja iz korena. Štednja u uslovima ovakve privredne strukture i nepostojanja bazičnih preduslova za rast neće dovesti do željenog porasta poslovnog rejtinga zemlje, već samo do daljeg smanjenja privatne potrošnje i investicija, kao i do nastavka odliva stranog kapitala. Ti preduslovi za rast su: fizička infrastruktura za međunarodni tranzit robe, spoljna politika koja Srbiju čini čvorištem u globalnoj trgovini, a ne evropskim slepim crevom, kao i napredak u upravljanju ljudskim resursima.
Iako ključna veza između Mediterana i Panonske nizije prolazi dolinom Morave i Vardara, dakle u velikoj meri kroz našu zemlju, nismo uspeli da završimo Koridor 10. Uprkos činjenici da smo u neposrednoj blizini čak tri topla mora, nismo modernizovali pruge koje povezuju tamošnje glavne luke s Beogradom, koji je nekad bio trgovinski i finansijski centar regiona. Bez obzira na to što je Dunav strateška reka u ovom delu kontinenta, kroz koju treba da prolazi znatan deo robe kojom se trguje između centralne Evrope i ostatka sveta, nismo optimizovali upravljanje ovim tokom, a ključna lučka preduzeća služe za udomljavanje partijskih kadrova. Nema tih poreskih olakšica i stimulacija koje mogu da kompenzuju osnovne nedostatke u očima investitora. Mi, uopšte, u svakom materijalnom i tehnološkom procesu beležimo neto gubitak, bilo da je to proizvodnja struje, toplote, bilo šta drugo. Problem javnih finansija samo je posledica ovog izvornog neuspeha u upravljanju materijalnim procesima i resursima na prostoru na kojem živimo.
Štednja ne može da podigne kredibilitet zemlje ukoliko već ne postoji dinamičan izvozni sektor koji može da nadomesti pad domaće tražnje, kao i ukoliko ona nije u funkciji ostvarivanja šire razvojne vizije, kompatibilne sa savremenim međunarodnim tokovima. Štednja koja nije u službi unapređenja razvojnog modela ne predstavlja održivo rešenje i ne može se smatrati biznis planom ili pak osnovom za nova javno-privatna partnerstva. Država koja samo štedi, a istovremeno se ne usuđuje da ima razvojni plan, daje signal da ne veruje u sopstvenu budućnost, tako da ne može da očekuje da drugi (poverioci, investitori) u nju poveruju.
Krajnje je vreme da se otvori debata o suštini, dakle o strukturi, a ne samo visini javne potrošnje, pa tek onda da se donosi odluka gde ona može da se dodatno skreše. Neophodno je proceniti kakva nam administracija treba za sprovođenje konkretnog plana razvoja zemlje, a ne linearno smanjivati broj zaposlenih, rizikujući time da se uz partijske parazite rešimo i usluga autentičnih talenata.
Ukratko, treba nam namenska štednja za realizaciju kapitalnih investicija, a ne ona za održavanje neproduktivnog sistema. Dobro je uposliti građevinsku operativu kroz masovnu stanogradnju, ali i omogućiti domaćim firmama da rade na koridorima kao izvođači, a ne kao vodonoše. Nužno je subvencionisanje kredita, jer aktivnost komercijalnih banaka već dve godine opada, a visina kamata je prohibitorna za svaki privredni razvoj. Kao signal da želimo da investitorima ponudimo kvalitetnu radnu snagu, momentalno treba oduzeti licence obrazovnim „institucijama” gde je javna tajna da se diplome kupuju kao na pijaci, zatim uvesti obavezno srednje obrazovanje i objediniti doktorske studije na nivou celog jednog univerziteta (da diplome izdaje univerzitet, a ne pojedinačni fakulteti u okviru njega).
Ova vlada ima podršku da, u saradnji s našom naučnom/akademskom zajednicom, promeni razvojnu paradigmu i ponudi viziju modernizacije zemlje, bez čega neće biti ni dodatnih privatnih investicija niti održivog oporavka javnih finansija. Ukoliko krene tim putem, na sledeću sednicu vlade u Niš ministri će ići vozom, jer je to u normalnoj zemlji brže sredstvo transporta od autobusa. U suprotnom, biće možda i krvi i znoja i suza, ali će izostati – pobeda.
Programski direktor CIRSD
Nikola Jovanović
objavljeno: 30.07.2014.
.jpg)
