Izvor: Politika, 25.Feb.2010, 00:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ČEKAJUĆI POSLEDNJU PRIVATIZACIJU
Kako će se ova država finansirati kada je jasno da njen privredni oslonac ne mogu biti strane investicije i kada istekne još jedan aranžman sa MMF-om
Ukoliko ste gledali pre neko veče italijanski dokumentarac „Beskonačni rat", koji se između ostalog bavi istraživanjem proizvodnje droge i njene distribucije u Evropi, mogli ste da čujete zanimljivu izjavu jednog siromašnog avganistanskog seljaka koji priznaje da mora da uzgaja opijum jer tamo teško bilo šta drugo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uspeva, a i da uzgaja neku drugu (legalnu) kulturu teško bi to prodao. Logika tržišta je dovela do toga da jedna država zbog toga što ne može biti konkurentna na svetskom tržištu iz raznoraznih razloga mora da se okrene onom resursu koji je, iako nelegalan, u svetu veoma tražen. Ekonomisti bi to nazvali teorijom komparativne prednosti Dejvida Rikarda. Nebitno. Poenta je u tome da država mora da doprinese na neki način svetskoj trpezi ili ona ekonomski ne postoji. U izboru tog načina veliku ulogu igra sposobnost društva da se adaptira na promene, stabilnost državnih institucija i njegove radne navike. Tako neko, na primer, bukvalno otme zemlju od mora da bi se bavio poljoprivredom – kao Holandija, ulaže u nauku – kao Japan, ili jednostavno odluči da se bavi švercom cigareta ili droge – poput Crne Gore, umesto recimo turizmom ili ribarstvom, što je mnogo teže i napornije. Što bi se reklo na reklami – gospodo, izbor je vaš. I dobro je dok god postoji izbor, problem nastaje kada on nestane i kad vam ostane samo jedna tamna i zloslutna alternativa kao spomenutom avganistanskom seljaku.
Nekako prirodno razmišljajući tim tokom postavlja se pitanje kojim će putem Srbija krenuti posle poslednje privatizacije. Pitanje glasi – kako će se ova država finansirati kada je jasno da njen privredni oslonac ne mogu biti strane investicije i kada istekne još jedan aranžman sa MMF-om? Šta smo mi uradili sa svim parama od privatizacije da bismo osnažili industriju, poljoprivredu ili nauku? Gde su otišla ogromna sredstva od NIP-a koja su mogla biti uložena u razvoj onih sektora koji bi bili predvodnici izvoza, odnosno stubovi opstanka i razvoja? Da li je neko uopšte i identifikovao te sektore da bismo znali kako da im pomognemo?
Razlog zašto sada treba pričati o tome jeste što je Srbija ušla u nepovratan proces liberalizacije tržišta preko Privremenog sporazuma i skorog ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju. Uskoro će se naša privreda naći pred izazovom konkurencije od kompanija iz Evropske unije što u prevodu znači da recimo domaći poljoprivredni proizvodi neće imati ni teoretske šanse da pariraju kvalitetnijim proizvodima iz EU koji će biti jeftiniji od domaćih upravo zbog činjenice da su subvencionisani iz briselskih fondova. Ovde će odmah evroskeptici uglas i bez razmišljanja reći da je zbog toga pridruživanje Srbije EU ili protivno njenim interesima ili je u stvari namera Evrope da uništi domaće tržište da bi ga preuzele njene kompanije ili da mi to jednostavno radimo prebrzo. Ništa od ovoga nije tačno iz sledećih razloga. Unija nam je, recimo, svojevremeno odobrila neograničen izvoz šećera da bi osnažila potencijalno najkonkurentniju granu privrede, pa se desila afera sa prepakivanjem šećera. Dalje, data nam je kvota od 10.000 tona junećeg mesa za izvoz gde mi ne možemo da dostignemo ni petinu toga jer država nije bila u stanju (ili nije htela) da se suprotstavi monopolu na tržištu mleka. Taj monopol je time što je obezvredio cenu mleka uništio stočni fond koji se sada nalazi na nivou od pre sto godina.
Da li nam je Evropa naložila da sve što imamo u privatizaciji prodamo nekolicini ljudi koji finansiraju političke partije pa da njima plaćamo marže od preko 30 odsto ili recimo da ništa iz NIP-a ne uložimo u subvencionisanje poljoprivredne proizvodnje i industrije? Naravno da nije, naprotiv. Teško je takođe reći da smo u proces liberalizacije onda ušli prerano, jer bi to podrazumevalo da bi se stvari bitno promenile za nekoliko godina. Lično sumnjam u to i ne verujem da bi se bilo šta bitno promenilo jer govorimo o procesima koji traju jako dugo i za njihov uspeh su neophodne čvrste institucije.
Da ovaj tekst ne bi bio svrstan u grupu nekonstruktivnih jer ne predlaže rešenja, potrebno je valjda dati neki zaključak u cilju poboljšanja situacije. Dobro je što Srbija napreduje u evropskim integracijama, i to će biti od opšte koristi. Ipak, većina problema neće formalnim napredovanjem ka EU biti rešena sama od sebe. Ono malo sredstava čime još uvek raspolažemo moramo bez oklevanja uložiti u oblasti od kojih je moguće generisati privredni razvoj. Nisam prvi koji se toga setio i mnogi su to isto predlagali proteklih godina i upozoravali na problem koji će se javiti krajem privatizacije. Pitanje je da li je država htela da se bavi ovim problemom umesto kratkoročnim popularnijim ciljevima ili je bila previše slaba kao aparat da se sa njim suoči. Verovatno pomalo od oba i ista analogija postoji u odgovoru da li je država znala i (ili) dopuštala da se svih ovih godina stvara imperija Šarićevog narkokartela kao veoma konkurentnog preduzeća. Samo je jedno sigurno – niko drugi nam neće pomoći ukoliko ne pomognemo sami sebi.
urednik „Prava i društva"
Vladimir Todorić
[objavljeno: 25/02/2010]
