Izvor: KMnovine.com, 01.Jun.2016, 02:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podmetnuta ''crnogorska zajednica'' u Goraždevcu
Nedavno se pročula vest o poseti Hašima Tačija selu Goraždevac, jedinom u kome su ostali da žive Srbi nakon okupacije KiM i progona 1999. godine.
Majka dečaka Ivana iz Goraždevca, ubijenog 2003. godine.
Goraždevac je, nažalost, danas najpoznatiji upravo po stradanju. Tu su Šiptari, 13. avgusta 2003. pucali na srpsku decu koja su se kupala u Bistrici i ubili dvoje a ranili više njih. >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << U godinama nakon tog zločina ne prestaju napadi na ovo selo s tim što su sada usmereni na spomenik srpskim žrtvama koji se nalazi u centru sela. Iako ne može nikoga da vređa, niti ima nacionalnih obeležja na sebi, spomenik je u nekoliko navrata rušen i na njega su Šiptari iz autmobila u pokretu otvarali vatru i tako ga više puta oštećivali. Ovo najbolje govori o položaju tamošnjih Srba i mržnji koju Šiptari osećaju prema Srbima i dok im godinama nakon rata ubijaju čak i decu.
To selo je nedavno posetio i Hašim Tači, takozvani "predsednik" šiptarskih separatista sa KiM. Cilj njegove posete je, kako su mediji preneli, obilazak "crnogorske zajednice" u tom selu i obećana pomoć.
Jedan od žitelja ovog sela, koji se našao u Kosovskoj Mitrovici iz privatnih razloga, u kratkom razgovoru sa nama pojasnio je o čemu se radi. Njegov identitet, iako se on u potpunosti složio da bude objavljen, nećemo otkriti jer uprkos hrabrosti tamošnjih Srba oni su izloženi pritiscima kako Šiptara i okupacionih snaga tako i struktura vlasti koje su u sprezi sa prvima, nametnuli predstavnici Vlade iz Beograda. Oni se najmanje libe da i sami, ako se nešto nađe na putu njihovim planovima, pošalju svoje ljude u crnim uniformama bez oznaka koji će još više zaplašiti i pripretiti Srbima da ućute.
Na pitanje kako se živi u Goraždevcu on kratko odgovara "pa, tu smo...". Tišina koja je usledila nakon toga odgovor je bila sama po sebi, svi znamo da nema koristi od iznošenja muke u javnost i da im podrška svakako ni posle toga neće stići koliko god oni precizno opisali stanje u kome se nalaze. Prva sledeća pomisao bila je pomenuta poseta.
"Tači vam je bio u poseti nedavno?".
"Nije nama!" Odsečno je odgovorio skrećući pogled sa željom da izbegne konfrontaciju i možda sakrije gnev koji je ovo podsećanje u njemu izazvalo. "Posetio je Crnogorce... tog jednog koji je iz Goraždevca. A i onako ne živi tu odavno. Mi smo svi Srbi, nema u Goraždevcu Crnogoraca".
Opet je usledila kratka tišina. Period kada se ne zna šta reći, kako podsetiti na poniženje koje im je ovom sramnom posetom naneto a da sagovornik za uzvrat ne dobije samo još veću dozu poniženja? Nastavio je sam...
"Taj je pre pet godina prodao svoje imanje u Goraždevcu šiptarima. A odavno živi u Kruševcu. Dolazio je u selo, trčao godinama od jednog do drugog Šiptara, molio da im proda. Na kraju im je dao zemlju za 70 evra po aru, poklonio takoreći. I sada njemu prave kuću. Ne treba meni njegova (Tačijeva) kuća, ne treba mi ništa od njih, samo neka nas puste na miru da živimo" kaže sagovornik KM Novina.
Tači sa jedinim Crnogorcem u goraždevcu. Inače, čak ni rođeni brat Tačijevog domaćina se ne izjašnjava kao Crnogorac.
Postoji i mišljenje da je taj Crnogorac posle prodaje imanja "provereni" čovek i da će izgradnja kuće njemu zapravo biti vrh klina kojim će Šiptari prodreti u ovo selo. Čovek koji je prodao imanje, a ne živi tu, lako će prodati i kuću. Kad jedan Šiptar uđe u selo, po svom već oprobanom receptu, drugim komšijama će dati za njihove kuće novac čija se suma koja desetostruko i više nadmašuje vrednost imanja a jeidnstvena je prilika u životu, prosto ne može odbiti, posebno kada ste duže od decenije napušteni i od svoje države. To se tako čini do određenog broja kada ih bude dovoljno da mogu da prete, napadaju, ne daj Bože opet ubijaju i vrše teror usled koga će ostali sami napustiti selo. Uvek su do sada tako radili kada bi ušli u neku srpsku sredinu. Ukoliko pak Srbi ne žele da prodaju, oni na imanjima grade nove stambene blokove koje ubrzo naseljele Šiptarima kako su to već učinili u Čaglavici, Gračanici, na prostoru između preoca i Skulaneva na centralnom Kosovu.
Naš sagovornik ne želi da govori o tome, ne želi da veruje da će do toga doći iako i sam kaže da se ta kuća gradi kako bi je prodali Šiptarima.
Nesigurno, delom kao za sebe, dodaje "onaj ko je krvario za ovu državu, ko je dao sve, danas je zaboravljen. A ko je prodao, napustio, njemu se gradi kuća, njemu daju i jedni i drugi i treći...". Ne deluje kao da će ga to naterati da i on proda, mada je, iskreno, čudo kako i do sada nisu. On prosoto konstatuje stanje koje je nenormalno ali je prihvatio takav odnos prema sebi, koji svakako ne može da promeni, i nastavlja svoj život.
Odgovori su mu kratki, za one koji poznaju njihovu muku precizni, za sve druge, neodređeni. Život ih je naučio da ne vredi govoriti o teretu koji nose, tako samo postaje teži. Zato su našli način kako da rečju iskažu svoju muku a da o njoj ne govore. Kratkim, usputnim, tek naizgled nepovezanim komentarima, tonom koji namerno naglašava nebitnost izgovoreni reči, opisujusvoj život do srži a da to i ne prepoznate.
Prijatelj našeg sagovornika, koji "nije ranije dolazio u Kosovsku Mitrovicu", dostojanstveno, smireno, nekako ponizno čeka da završimo razgovor. Ne meša se, gotovo je neprimetan ali se oseća da mu ovo predstavlja doživljaj jer se toliko razlikuje od njegove svakodnevnice. Pita o zgradama šta je u njima, gde se nalazi škola, gde je bolnica... Gde pošta, opština... i "zahvaljuje" se na kratkim smernicama blagim "a-ha...". Deo grada u kome se ovdašnji Srbi tako skučeno osećaju (od jednog do drugog kraja "grada" koji je preostao Srbima jedva da ima kilometar, kad se malo rastegne i muslimansko groblje doda kao njegov deo). Dok jedne trese groznica od teskobe i gužve, drugi tu pronalaze svoj bezmalo nezamislivo drugačiji svet. Nakon nekoliko provedenih dana u njemu, shvatiće i oni da je i taj prostor sličan njihovom, po veličini, razlikuje se samo po većim prostranstvima u pravcu severa, kojim se Srbi mogu slobodno kretati i manjim teretom na duši. Nevolje nastaju onda kada se i u drugim, najvećim gradovima Srbije, shvati da je prostor isuviše mali. Nedovoljan da sabijena duša srpskog čoveka pod arnautskim zlom u svoj punoći raširi svoja krila i slobodno udahne kako je godinama u ropstvu priželjkivao, prosto nedovoljan.
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
