Izvor: Danas, 05.Avg.2015, 12:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Andrić ne poznaje Srbiju
Jer, sila je ugrađena u stvaranje jugoslovenske države 1918. godine.
"To ujedinjenje, ostvareno preko ratnog rova, nije kod Srba, Hrvata i Slovenaca bilo istim ciljevima motivisano, ni ravnopravnim uslovima ostvareno... to ujedinjenje je bilo ujedinjenje ratnih pobednika i poraženih, oslobodilaca i oslobođenih. A u istoriji, oslobodioci nikad nisu bili samo oslobodioci, niti su oslobođeni ikad pravdom, istinom i lojalnošću uzvratili svojim oslobodiocima. Ta, rekao bih, antropološka >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << negativna odrednica ujedinjenja južnoslovenskih naroda u jugoslovensku državu, biće od ogromnog političkog, moralnog i psihološkog uticaja na celokupan život nove države", piše Dobrica Ćosić u "Promenama." Gubi se iz vida da u državi u kojoj se razlikuju pobednički narod i poraženi narodi sila nema samo političko značenje. "Moguće je", govorio je Monteskije polovinom XVIII veka, "pitati se da li je u suvremenoj Evropi moguće da jedan narod, slično svojevremeno Rimljanima, trajno dominira nad ostalima" i zaključivao: "Mislim da je nešto tako s moralnog gledišta isključeno". Promena odnosa snaga u jugoslovenskom državnom i partijskom vrhu imala je, po Dobrici Ćosić, koji je o unutrašnjim polarizacijama bio ne samo dobro obavešten nego je u njima bio i angažovan - višestruke i dalekosežne posledice po jugoslovensku državu i njen društveni poredak.
Pre smene Aleksandra Rankovića, Dobrica Ćosić u dnevniku beleži:
"Borba protiv Beograda i Srbije, to je borba protiv socijalizma, sa oštrim antisovjetskim stavom. Veruje se da je Srbija sa svojim vođama i svojim političkim raspoloženjem proruski orijentisana. Antisrpsko raspoloženje raste svuda." Posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, u kome je video glavnu branu restauraciji kapitalizma i konfederaciji, Posle uklanjanja Aleksandra Rankovića, u kome je video glavnu branu restauraciji kapitalizma i konfederaciji, Dobrica Ćosić, uznemiren zbog, ne samo po njemu, izgubljene pozicije Srbije, bio je do te mere politički angažovan da je zbog toga, u svojim dnevničkim beleškama, očajavao:
"Očajan sam što ovu svesku punim tzv. društvenim i političkim problemima, a malo onim što je moja, valjda, stvarna vokacija i muka: književnost."
Ali, nije drama zbog vremena koje je izgubljeno za književnost već u tome što je pisac to vreme ispunio politikom, koja "nije nauka ni umjeće, nego igra za moć i igra s moći". Dobrici Ćosiću bile su potrebne dve godine da na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, kao njegov član, zatraži reviziju politike u nacionalnom pitanju koja je, po njemu, srpskom narodu nanela sramotu, učinila nepravdu i zatvorila istorijsku perspektivu. O nameri da istupi konsultovao je prijatelje, i od njih dobio ohrabrenje. Osećao je sigurnost: "Znao sam da će mi inteligencija dati podršku". Retki su bili oni sa rezervom. Ivo Andrić, po Dobrici Ćosiću, "samosvojna i jedinstvena pojava, najautentičniji intelektualac", savetovao mu je da se čuva "jedne misli" i upozoravao ga da "istorija ima više lica". Ali, Andrića - "Selo ne razume i ne voli... On ne poznaje Srbiju. On je čovek Bosne i biblioteke".
Istupanje Dobrice Ćosića bilo je bez posledica po njegovo članstvo u Savezu komunista. Događaji koji su usledili kao da su ovo istupanje potisnuli u drugi plan. Najpre, studentski nemiri, u junu 1968. godine. Na početku reforme, kao što obično biva - revolucija.
Nastavlja se
.jpg)
