Izvor: Politika, 15.Apr.2009, 23:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Staklene čaše koje se skupljaju posle pranja

Samo pet odsto populacije u Srbiji čita deklaracije na proizvodima, zato se dešava da trgovci na staklariju „ušivaju” etikete

Ako je verovati deklaraciji sa čaša za vino, kupljenih nedavno u prodavnici poznatog italijanskog lanca za opremanje kuće u centru Beograda, staklo se pri pranju skuplja i po dužini i po širini. I to dva odsto. Ove skupe čaše održavaju se, piše, po uputstvu „sa ušivene etikete”. I pored toga što se kompanija potrudila da, prema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << propisima, na svakom artiklu istakne etiketu, ova deklaracija očigledno ne odgovara proizvodu. Kupac je to primetio još u radnji, pokazao prodavcu, na šta se ovaj slatko nasmejao.

Odgovor je jasan, trgovci i proizvođači ponašaju se onako kako im potrošači dozvoljavaju. Jer, prema nekim istraživanjima, samo pet odsto populacije Srbije ima tu dobru naviku da pre kupovine pogleda nalepnicu i upozna se sa „ličnom kartom” proizvoda. Da i ne govorimo o tome da je posao inspekcije da ovakve propuste kazni, povuče robu iz prometa, dok se ne utvrde poreklo i karakteristike robe u maloprodaji.

– Bilo je slučajeva da prilikom kontrole zateknemo robu koja nema deklaraciju ili da etikete ne sadrže sve potrebne podatke. U tim slučajevima robu privremeno povlačimo s tržišta – kaže za „Potrošačku politiku” Radenko Ćetković, načelnik beogradske tržišne inspekcije.

Prema njegovim rečima, najčešće su to bile igračke ili proizvodi za kuću. U velikim trgovinskim lancima česti su propusti, jer je veliki promet robe, pa trgovci propuštaju da istaknu deklaraciju zato što ona ne može fizički da se nalepi na proizvod, ili je samo formalno istaknu na grupi proizvoda.

– Informacije na deklaracijama moraju da budu tačne i nedvosmislene, a ne, kao što je sve češće slučaj, da se navodi samo EU umesto zemlje u kojoj je proizveden. Još je gore ako trgovac sam, bez provere i laboratorijskih analiza, napravi i odštampa deklaraciju, što je obmana potrošača, kažnjiva po zakonu – kaže Ćetković.

Pitanje ispravnog deklarisanja proizvoda poslednjih dana je aktuelno u gotovo svim državama u regionu. Bosnu i Hercegovinu tako potresa saznanje da im se na „Krašovom” najpoznatijem brendu – kiki bombonama potkrao važan želatinasti sastojak svinjskog porekla. Problem je u tome što na etiketi nije naznačeno da je reč o ovom dodatku, jer ovaj slatkiš većina Bošnjaka u tom slučaju ne bi konzumirala. Proizvođač je priznao da to nije naznačeno, ali i argumentovao da i nije u obavezi da takve podatke saopštava potrošaču.

„Reagovali smo iskreno. Na deklaraciji nema mesta da se za svaki dodatak navede i poreklo. Zato smo pokrenuli proces sertifikovanja naših proizvoda ’halal’ oznakom (sigurno ne sadrže sastojke svinjskog porekla), naravno onih za koje je to moguće”, usledio je odgovor iz „Kraša”.

Hrvatska se, s druge strane, upravo bori sa evropskim propisima. Izmenjenom zakonu o zaštiti potrošača, o kojem se još raspravlja, pridodat je novi član koji direktno krši prava tamošnjih kupaca. Evropska unija, naime, odnedavno insistira na brisanju zemlje porekla sa deklaracija na neprehrambenim proizvodima. Pravdajući to otvorenim globalnim tržištem, potrošačima će tako ostati tajna gde je roba proizvedena, a na deklaraciji će praktično biti zemlja naručilac posla. Ako za potrebe francuskog proizvođača, na primer, Kina proizvodi igračke ili garderobu, na etiketi će stajati samo Francuska, čime se krši pravo potrošača na istinitu informaciju o proizvodu.

Ovo pravilo je uzburkalo javnost u Hrvatskoj, jer to podrazumeva da će deklaracija ubuduće imati samo naziv i adresu sedišta proizvođača ili trgovca koji proizvod stavlja u promet, a ne i zemlju porekla u kojoj proizvođač ima pogone ili ugovorenu proizvodnju.

Potrošači u Hrvatskoj će ovim dobiti dodatno ogoljen zakon o zaštiti potrošača u kojem se gubi pravo na potpunu informaciju, apeluju tamošnja udruženja.

Teško je poverovati da su Hrvatska, ali i Srbija i sve zemlje koje žele da pristupe Evropskoj uniji u poziciji da pregovaraju o ostavljanju naziva zemlje porekla u svojim zakonima i pravilnicima, ako EU, kao jedinstveno tržište, smatra da je „proizvedeno u EU” sasvim dovoljna informacija za kupca.

Potrošačke organizacije u zemljama van Evropske unije, jasno je, malo mogu učiniti po ovom pitanju. Ove zemlje, među kojima je i Srbija, uglavnom usklađuju propise sa evropskim i nemaju ni položaj, a ni jake organizacije potrošača koje bi se izborile za drugačije propise. Neke članice EU su uspele u tome, pa se u Austriji, na primer, u deklarisanju voća i povrća ide do najsitnijih detalja, čak i do imena i prezimena poljoprivrednika, jer doprinosi poverenju kupaca.

Dok pokušavaju da sakriju zemlju porekla, istovremeno razvijene zemlje uvode obavezna deklarisanja aditiva koji utiču na aktivnost i pažnju i tako čine sitan ustupak kupcima koje najčešće zanimaju misteriozni „E brojevi”. Prema pisanju štampe, Evropski parlament je ostavio rok od godinu i po dana proizvođačima da istaknu upozorenje na proizvode koji sadrže aditive, veštačke boje (E102, E104, E110, E122, E124 i E129) kojima se namirnice boje u crveno i žuto. Dok se s jedne strane konačno demistifikuju tablice aditiva, to moćno oružje proizvođača, s druge se legalno prikriva podatak odakle nam stižu igračke, garderoba, obuća, kozmetika...

Da li je možda doveden u pitanje profit velikih svetskih kompanija koje su proizvodnju, mahom, preselile na Daleki istok, ili u istočnu Evropu (za tržišta poput našeg)? Zbog niza skandala koji su se dešavali sa robom koja dolazi iz ovih fabrika (melamin u mleku za bebe, kancerogene materije u igračkama, brushalterima, hemikalije u pasti za zube koja se, inače koristi u proizvodnji antifriza, problematična kozmetika za bebe, „Aventove”flašice za bebe), kupci su stekli odbojnost. Novim pravilima se očigledno računa na poverenje koje imaju prema zapadnoevropskim proizvođačima.

To je slučaj upravo sa našim tržištem. Niska kupovna moć opredeljuje kupce da robu nabavljaju na pijacama ili u sumnjivim radnjama gde se prodaju proizvodi bez deklaracija.

-----------------------------------------------------------

Nejasna deklaracija, nebezbedan proizvod

Iako propisi u Srbiji nalažu jasno, čitko i pravilno deklarisanje proizvoda, mnogi proizvođači i trgovci ih krše. Najbolji primer su sitna slova na etiketama i to u slučaju najvažnijih informacija za kupca, kao što su dozvoljeni unos, aditivi i drugi dodaci. Nažalost, nijedan zakon ni u jednoj zemlji ne propisuje veličinu slova, pa je ovo odlična prilika da se na proizvodu prikriju pojedine informacije. Ovo je, prema rečima Petra Bogosavljevića, predsednika Pokreta potrošača Beograda, u najmanju ruku nefer odnos prema potrošačima.

– Naš stav je da se tekstovi na deklaracijama radikalno menjaju. Potrebno je isključiti nebitne podatke, prevode na nekoliko jezika, a jasno isticati one podatke koji su najvažniji. Naši propisi su dobri, ali se krše – kaže Bogosavljević.

Sva tržišta u regionu imaju isti problem, jer se snabdevaju iz fabrika za istočno tržište. Dešava se da na nekim deklaracijama bude uputstvo prevedeno na 14 jezika, što drastično smanjuje prostor na etiketi. Slova su, logično, toliko sitna da ni lupa ne pomaže onim kupcima koji su baš uporni da se do kraja, pre kupovine, informišu o proizvodu. Državni inspektorat Hrvatske je, na primer, u 2007. godini zabeležio više od 13.000 kontrola deklaracija i više od polovine nije bilo označeno po propisima. Propusti su bili najizraženiji kod svežeg mesa, ribe i proizvoda od ribe, pekarskih proizvoda, proizvoda od mesa, piva, vina, mleka i mlečnih proizvoda i jaja.

Preporuka potrošačkih organizacija u Srbiji je da kupci jednostavno izbegavaju proizvode sa nečitljivijim deklaracijama. Jer, mogu biti sasvim sigurni da proizvod na kojem jasno nije istaknut sastav, poreklo, ili deklaracija nije čitljiva, nije bezbedan.

Jelica Antelj - Ivana Albunović

-----------------------------------------------------------

ANKETA: ČITATE LI DEKLARACIJE

Kupuju provereno,

Većina naših sugrađana gotovo nikad ne čita sitna slova na deklaracijama proizvoda koje svakodnevno kupuju u radnjama, a kao najčešći razlog za to navode poverenje u proizvođače i artikle koje već godinama koriste.

Borivoje Petrović (65), penzioner:

– Nikada ne čitam deklaracije, ne verujem da tu piše bilo šta bitno. Proizvode biram po kvalitetu i po prepoznatljivom pakovanju, a ne po onome što je proizvođač napisao u deklaraciji.

Uglješa Rajčević (75), književnik:

– Kada biram proizvode u supermarketima nije presudna deklaracija, već cena. Ako je cena visoka, ne zanima me šta piše u deklaraciji, a jeftin proizvod privlači kupce. A i slova su uglavnom veoma sitna, pa me u radnji mrzi da stavljam naočare kako bih pročitao.

Danijela Danilović (38), službenica:

– Kupujem iste proizvode već godinama i imam poverenja u njihove proizvođače. Verujem da deklaracije sadrže važne stvari poput sastava, ali ja kupujem proverene proizvode, pa me takve stvari ne zanimaju.

Vesna Duronić (39), optičar:

– Povremeno čitam deklaracije na hrani u supermarketima, naročito ukoliko određeni proizvod kupujem prvi put, mada su često ispisane sitnim slovima, pa su nečitke i nerazumljive.

S. Despotović

[objavljeno: 16/04/2009]

Nastavak na Politika...

Mondo: Staklene čaše koje se skupljaju posle pranja