Izvor: Politika, 24.Okt.2014, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pradedova loza
U spomen nestalima u tami zaborava, ratnicima koji se nisu vratili, a šta se sa njima zbilo ne zna se
Nisam nikada video mog deda-Radovana, jer je umro ubrzo po povratku iz zarobljeništva u fašističkom konclogoru, a moj otac nikada nije video svog dedu, Dobrosava, koji je u rat otišao 1914.
Iza mog pradede Dobrosava nije ostala ni fotografija. Samo se zna da je, sa ženom Milicom, izrodio troje dece, podigao kućicu od ćerpiča u koju ih je smestio, uprtio torbak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na leđa i otišao u Valjevo da se, kao drugopozivac, javi u Peti pešadijski puk kralja Milana, jednu od elitnih jedinica srpske vojske koja se borila i u balkanskim ratovima.
Njegova sudbina, kao i mnogih kojima se u ratu zaturio trag, ostaće večna tajna.
Ne zna se da li je u ratu poginuo, umro, da li je ranjen. Ne zna da li je bio junačan, ili strašljiv, plah, možda kukavica?
Retke su priče o onima koji su se uplašili a strah nisu umeli savladati. Nisu svi Srbi, svi ratnici bili junaci, znamo, jer su ljudi. A ljudi su svakojaki. Najveći junaci su oni koji su smogli obuzdati strah koji čoveka potopi kao plima. A to se nije moglo uvek.
S druge strane, svako ko se odazvao na poziv otadžbine, junak je. Savladao je zebnju, i dok mu je srce jako lupalo, isprsio se i zakoračio u nepoznato. Lasno je tamo bilo poginuti, znao je svako, ali svako se i nadao da će baš njega oštra kosa smrti preskočiti.
Od zime 1918, od kada je potpisan mir, samohrana majka troje dece pogledala je stalno niz put neće li se pojaviti njen Dobrosav, makar i klecajući, makar na štakama, makar i bez ruke, oka, ali živ. (Pa će posle narod sve to pozlatiti.)
Prolazile su godine, decenije. Nema odavno ni nje, ni njene dece, a sećanje na Dobrosava Stojićevića, seljaka iz Velikog Borka, potonulo je u tamu zaborava. Nije bilo više ni svedoka koji se sećaju njegovog života do odlaska u rat. Zato samo mogu da zamišljam život težaka, zemljodelca koji ustaje dok mesec još ogreva, da krči, kopa, okopava, praši. Da ore, preže i raspreže. Da kosi, kupi, dene, plasti, vrše. Da bere, komuša, seče, okresuje. Da melje i delje, taljiga i grabulja. Da pravi ciglu, zida, struže. Da u izlizanim opancima tabana do varoši, po vreloj prašini ili kiši, gde vlast stoluje, i čeka ga da porez plati.
Jedina lakota bila mu je što nije morao da zaliva. Sa čela i sa cele snage njegove kapalo je dovoljno na crnicu.
Ali, jednoga dana, moja majka Jela Stojićević, kopajući zbog cveća po zemlji naših predaka, iskopa podebeli patrljak vinove loze.
Patrljak ko patrljak. Ali, ona ga polako opkopa, otkopa, otkrije da ga sunce obasja. To je loza koju je deda Dobrosav posadio pre odlaska u Rat, rekao je moj stric, Radomir. Mislili smo da je zatrta. Nema od nje ništa, snajka – dodao je. Ko zna od kada je pod zemljom.
Ali, mic po mic, loza izraste. Kao čarobni pasulj. Pa dobro, ne baš tako brzo, ali brže nego što inače loza raste.
U leto 2006, moj stric je srušio oronulu i u kiselo drvo zaraslu kuću od ćerpiča koju je podigao pradeda Dobrosav.
Ostala je još samo loza.
Kad vaskoliku vinovu lozu po padinama i obroncima Kosmaja napadnu razne ovovremene boleštine, loza mog pradede, bela tamjanika, ostaje zdrava. A zdrava je i kad su sve druge zdrave.
Napravio sam od ove vinjage senik. Gledam ponekad, dugo, kako treperi list na lahoru. I pravi čudesne pokretne senke kao kakav nadrealni film. Pokušavam da protumačim slike. Možda su to poruke iz davnina, koje još ne umem da čitam. Možda mi pradeda šapuće kroz tarenja lista o list? Možda je to neki govor kojim će se (ako ga ne spoznam) sporazumevati preci i potomci u budućnosti? Kao neka vrsta interneta.
Do danas još niko ne podučava kako se tumači govor pradedovske loze.
Juče sam obrao i poslednji grozd. Plod je mirisan, poput tamjana. I ukus mu je takav. Takav je miris neke dobre duše, pomišljam. Svakog Dobrosava, pa i mog pradede Dobrosava.
Tamjan, smola od mirisnog drveta azijsko-afričkog, poznato je, koristi se i za podušje iliti pomen. Kao da je, nenamerno, moj daleki predak posadio tamjaniku da bi ga se i posle više od sto godina sećali i pominjali.
Niko se do sada pojavio nije ko bi ikada posvedočio da je mog pradedu video mrtvog. Dokaza nema da se prestavio, pa prema tome, zvanično se nije mogao proglasiti mrtvim. Zato se ne čudim kada ga ponekad, najčešće kada se deli dan od noći, ugledam u daljini kako zamiče iza vrzine dok rosa bleska na prvim rumenim zrakama. Ili pretvorenog u čovekoliki oblak koji bdi nad našom zemljom, nad oranicama i livadama, i nad krošnjom loze koja me kao krila majke-ptice štite od dažda i, čini mi se, svake neugode.
Slobodan Stojićević
objavljeno: 25.10.2014.
.jpg)
