Izvor: Blic, 26.Jun.2016, 22:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
POSLEDNJA LINIJA ODBRANE OD OLUJE Stanka Ristić (76) sama ispaljuje protivgradne rakete
Da je u arsenalu Stanke Ristić bila još koja raketa, pa da grune ko Tanasko Rajić, ne bi grad onomad pobio letinu po Kadinjači, Ponikvama, Zaglavku, Zlodolu i naniže ka Bajinoj Bašti.
- U subotu sam ispalila jednu, u nedelju još jednu... Ona treća, prokleta bila, zatajila, neće pa neće da izleti. Da sam imala više municije, ne bi se sručio onaj grad što pobi malinjake i njive. Nisam kriva, sreće mi - priča 76-godišnja starica sa Ponikava kod Užica.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << PRAZAN ARSENAL
Pune 32 godine „služi državi“ kao protivgradni strelac za skromne pare - 4.000 dinara, šest meseci godišnje. Uz nešto stoke što proda, to joj je jedini prihod.
Odgovornost joj velika, ali arsenal trenutno prazan. Nema država pare da kupi protivgradne rakete.
- Sad da naiđu oblaci - ja ne bih imala iz čega da pucam. Gledam, onaj Vučić samo pravi puteve, a za rakete nema. I šta će sad onaj veseli narod što mu grad pobi malinu? Da kljuca asfalt po autoputevima - pita se rezonski baka.
KAO SPECIJALAC
Stanka je univerzalni vojnik. Artiljerac je kad valja zapucati u nebo. Kad motorolom sluša instrukcije iz radarskog centra i predaje raport - tad je vezista. Izviđač je dok promatra odakle će oblaci naići. Na sve to i pešadinac. A noge je polako izdaju.
- Stanica mi je tu, par stotina metara od kuće. Kad iz centra jave pripravnost, odmah zatvaram stoku, namičem kabanicu i naočari, batalim sve što sam započela. Domčam komad ’leba i krišku sira i trkom na stanicu. Ručam u galopu! Dok sam bila mlađa, auuu kako sam znala da išprintam uz livadu, mada ni sad se ne dam - veli.
- Da nam Bog poživi Stanku, ona nas čuva od nepogoda - dovikuje neko otud iz komšiluka, samo mu se kačket i pod njim čelo vidi preko malinjaka.
- Slavi mene narod ovuda - odmahuje baba, pogrbljena i naslonjena o leskov štap vodi nas ka radnom mestu.
Kancelarija
Tražila je, kaže baba Stanka, od države da joj kupe baterijsku lampu, da se noću kad grad pripreti, ne sapliće dok trči za lansirnu rampu. Nisu joj udovoljili. Po stolu u magacinu njene stanice hrpa rasutih papira u koje Stanka beleži kad je naišao oblak, kad je pala kiša, protutnjala oluja...
- Pišem izveštaje po kojekakvim papirčinama, i plajvaz će za koji dan da izlapi, a njima skupo da mi kupe svesku i olovku - besedi starica.
SREĆNE GODINE
Zatvorenih očiju, priča, pokazuje, ume da napuni lanser, namesti azimut, objašnjava nam šta je elevacija, kako se cilja oblak...
Vadi neispravnu raketu, onaj ćorak što je u nedelju zarib’o kad su oblaci naišli otud preko Drine.
- Prokleta bila - grdi je Stanka.
Nastavi da priča o nekim srećnim godinama kad je bilo municije i kad je rasterivala oblake nad Kadinjačom...
Kad Stanka zagrmi
Svakog dana u 10 i 15.30 Stanka je za radio-stanicom. Prima instrukcije iz radarskog centra. Pre jutarnje zapovesti drmne jednu klekovaču.
- Bolje se osećam kad popijem. Lakše podnosim nepravdu. Odakle im pare da hrane one dangube po rijalitijima koji ne vrede ni crnog iza nokata, a još primaju dnevnice. Šta sve one pišulje pričaju, pa to ne bi izgovorila ni najprostija seljanka. Sve bih ja to rašćerala po selima da zarade za ‘leba. Za njih imaju, a rakete im skupe - grmi Stanka kao onomad kad je grmelo nad Kadinjačom.
.jpg)
