Izvor: Blic, 29.Maj.2016, 20:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISTRAŽUJEMO Ko je ubio Njegoša?
Mladi u Srbiji mnogo bolje poznaju opus folk i pop zvezdi od onoga što su im u amanet ostavili domaći književni klasici.
Ovo je osnovni zaključak istraživanja “Blica nedelje” koje smo sproveli u 12 gradova u Srbiji na uzorku od 334 mladića i devojke uzrasta od 18 do 30 godina života. Ispitanicima je ponuđeno nekoliko stihova ili rečenica književnih klasika Petra Petrovića Njegoša, Ive Andrića, Desanke Maksimović i Miroslava Antića s jedne i stihovi estradnih umetnika >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Svetlane - Cece Ražnatović, Mitra Mirića, Momčila Bajagića Bajage s druge strane... Takođe, tražili smo i da nam navedu bar po dva dela (pesme) Njegoša, Andrića, Ražnatovićeve i Bajage.
Procenti kažu da ukupno gledano sa dešavanjima na estradnoj sceni nije upoznat tek svaki šesti mladi čovek u Srbiji (oko 16%), dok više od trećine ispitanih ili uopšte ne poznaje ili tek minimalno poznaje dela domaćih književnih klasika (40%).
Najveći dobitnici ovog istraživanja su, očekivano, Svetlana - Ceca Ražnatović i Momčilo Bajagić Bajaga. Bajaga ima najbolji rezultat, ono što on radi ne poznaje tek 9 odsto ispitanih, dok je taj procenat kod Cece Nacionale 14 odsto.
Što se Mitra Mirića, recimo, tiče, da je njegov stih “ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine” zna tri od četiri ispitana, pa se i on može pohvaliti izuzetnom popularnošću kod mladih.
Najveći gubitnik je, bez sumnje, crnogorski vladika i književnik Petar Petrović Njegoš, čije stihove i ukupno delo ne poznaje gotovo svaki drugi ispitani (46%)! Ukupno gledano, književni klasici su ubedljivo izgubili bitku protiv onih estradnih - čak 86% ispitanih izvanredno poznaje estradnu scenu dok tek 60 odsto njih može time da se pohvali kada je književnost u pitanju
Čast umetnika pisane reči donekle je spasao Ivo Andrić jer makar najpoznatija dela našeg jedinog nobelovca poznaje troje od četvoro ispitanih (72%), dok su Desanka Maksimović i Miroslav Antić na procentu koji ukupno obeležava poznavanje književnih domaćih dela (oko 60%). I još jedno zapažanje: bolji procenat književnim klasicima omogućile su pre svega devojke, koje imaju znatno bolji procenat od mladića, a mladići su - iako uvreženo mišljenje možda nije takvo - značajno doprineli da estrada uverljivo nadmaši književnike jer njihovi procenti poznavanja Cecinih, Mirićevih ili Bajaginih pesama neznatno zaostaju za devojačkim.
Izgubio i Šekspir
Ako je za utehu, ovaj trend nije zabeležen samo kod nas već i u razvijenom svetu, a naši mladi su čak i mnogo bolji poznavaoci i jedne i druge oblasti. Nedavno sprovedeno istraživanje u Engleskoj, urađeno povodom obeležavanja 400 godina od smrti Vilijama Šekspira, pokazalo je da, recimo, 43 odsto ispitanih mladih odlično poznaje opus Džastina Bibera, a za svega 38 odsto njih to važi kada je Šekspir u pitanju.
- Kao i Šekspir, Džastin Biber je bez sumnje jedna od najpoznatijih ličnosti svoga doba, a to njegova popularnost i dokazuje - prokomentarisao je rezultate istraživanja Sem Li, urednik portala Dizer, koji je anketu sproveo.
Neznanje je u modi. I oni koji znaju kažu da ne znaju da se ne bi brukali. Od čega će da žive takozvani štreberi?
Nekulutra je postala trend koji se nije rodio kod nas.
Neznanje jeste u modi, ali moda ne zavisi od nas, drugi je lansiraju. A mi smo imitatorski narod. Niko u svojoj kući nije video napumpane usne. Mi smo tu modu prihvatili od drugih, a onda smo ih prevazišli.
Stvorile su se rupe u mentalitetu u poslednjih 30 godina. Potrošio se entuzijazam koji su u obrazovanju i kulturi imali i mladi i stari nakon Drugog svetskog rata.
Mladi su se prepustili inerciji. Nadareni učenici odlaze napolje, usavršavaju se i ulepšavaju kapitalizam. S druge strane, ovde imamo nekritičku upotrebu engleskog jezika. Englezimiranje naše stvarnosti. Gledao sam snimke pojedinih kvartova u Beogradu i nisam mogao da ih prepoznam. Mislio sam da se radi o Singapuru ili Londonu.
Problem kulturnog posrnuća je kompleksan, ne može se označiti jedan krivac. Obrazovni sistem je toliko zastareo, anahron i glomazan, da je neupotrebljiv za stvaralačku avanturu. Ali opet se mogu naći mladi koji iskaču iz takvog sistema, tako da ne može tek tako u potpunosti da se sruši intelektualni razvoj nacije.
Mene najviše zaprepašćuje podatak da u Srbiji svake godine umre 35.000 ljudi više nego što se rodi. Ako imamo u vidu da nam ode 15.000 mladih u inostranstvo, to znači da svake godine ostajemo bez 50.000 ljudi i da je pitanje vremena kada ćemo izumreti poput Hazara ili Asteka.
I sistem vrednosti nam je na izdisaju. Usled loše uprave narod je izgubio osećaj šta je dobro, a šta zlo. Sve radi u korist svoje štete. Čuo sam da najbolji obrazovni sistem ima Finska, ali ta zemlja je u reformu tog sistema krenula odmah posle Drugog svetskog rata. Nikad nije kasno da se načini takav korak, ali ogromne pare se troše i dan-danas na budalaštine. Država toliko duguje da, ako bismo prodali sve što možemo, opet ne bismo mogli da vratimo novac svima.
Zbog toga je neophodno promeniti mentalitet generacija koji učestvuju u obrazovnom sistemu. Maksima „ne mogu oni mene malo da plate koliko ja mogu malo da radim” mora se iskoreniti. Stvorila se rupa koja se, nažalost, ne može zakrpiti. Možda zvučim pesimistično, ali se nadam da će me vreme demantovati.
Ovako žalosna situacija plod je višedecenijskog zanemarivanja svake kulture osim masovne. To nije srpski specijalitet, tako je svuda u svetu, ali to je gorka uteha.
Umesto da Srbija postane svet, kao što smo želeli, svet je postao Srbija. Naravno, potrebno je da se čovek ogradi i da kaže kako nije svaka masovna kultura ista. Ne samo što, na primer, rokenrol, pop i folk nisu isto, nego i unutar svakog od tih žanrova postoje ogromne razlike. Ali je, opet, problem što društvo, pogotovo u slučaju folka i popa, forsira ono najgore. Ono što služi ili za masovnu narkozu ili za masovno divljanje. Ono divljanje kojem više ni država, kako je nedavno priznala iz usta svog najmoćnijeg čoveka, ne može da stane nogom zavrat. A i kako bi mogla kad ga je tolike godine podsticala.
Čelni ljudi države su još od sredine osamdesetih, a pogotovo devedesetih dopuštali da se kultura nađe u zapećku. Međutim, problem je i u naciji. Ako nacija četvrt veka bira ljude koji zanemaruju ili čak uništavaju kulturu, onda nešto nije u redu ni sa tom nacijom. Bahata vlast koja ne brine o kulturi ili koja priželjkuje da kulture nema proizvod je mentaliteta koji takvu vlast uporno bira. Kulturi, a to znači i samoj naciji, slomljena je kičma. Postali smo primitivno društvo, bahato i neobrazovano, sirovo i sklono prostakluku. Posledice sloma kulture i civilizacijskih vrednosti liče na posledice bombardovanja, na radijaciju koja traje decenijama. Plašim se da više ništa ne može da se promeni.
Nisu me iznenadili rezultati ankete jer i ja koji ne volim folk i pop muziku prepoznajem mnoge pesme tog žanra koje nas okružuju na svim javnim mestima.
Mediji su nam preplavljeni folk i pop pevačima o čijim privatnim životima bukvalno sve znamo, pa se onda pitamo i čudimo zbog čega nam deca znaju samo njihove pesme. U ogromnoj većini kafića slušamo samo njihove pesme, pa ne možemo onda da krivimo samo elektronske medije. Nema nam spasa i zbog lošeg sistema obrazovanja.Taj sistem je promenjen pre 15 godina. Usvojili smo koncept Evropske unije, koji nam je bukvalno nametnut. Dokaz za to je da se takav sistem ne primenjuje u mnogim zemljama koje su punopravne članice Evropske unije, a traži se od nas da ga u potpunosti sledimo.
Ipak, ne brinem za svoju profesiju.
Pojedini pop pevači su i doprineli popularizaciji dela klasičnih pisaca. Mnogi klinci, recimo, znaju pesmu Zdravka Čolića „Pjevam danju, pjevam noću”, a ne znaju da je stihove napisao Branko Radičević.
Književnost i umetnost će, ipak, opstati jer će uvek postojati određen broj ljudi koji vole da pročitaju knjigu ili odu u pozorište. Nije dobro kada to pređe u pomodarstvo pa, recimo, da mnogi čitaju, a ništa ne razumeju. Čisto snobovski. M. T.
.jpg)
