Izvor: Kurir, 11.Jul.2015, 07:18   (ažurirano 02.Apr.2020.)

HEROJI: 7 priča o Srbima u ratu

Pojedini ljudi su svojim delima obeležili sukobe u kojima su učestvovali

1. Pucanj na Čegru

Kad je video da mu preti poraz, Stevan Sinđelić je viknuo: “Spasavajte se ko hoće i može”, a onda pucao u barutanu ubivši i Srbe i Turke

Uzdajući se u pomoć Rusa, Karađorđe je 1809. godine razdelio svoju vojsku i uputio je u četiri pravca: prema Sandžaku, Bosni, Vidinu i Nišu. Srpske snage, u početku, beležile su pobede, ali je njihovo nadiranje >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << poremetio poraz jedinica koje su bile upućene ka Nišu...

Nesposobni komandant

Za njihovog komandanta Karađorđe je postavio nesposobnog i korumpiranog Miloja Petrovića Trnavca, što je unelo smutnju u srpske redove i na kraju dovelo do poraza na Čegru 19. maja 1809. godine.

Na Čegru je položaj držao resavski vojvoda Stevan Sinđelić. On se već bio proslavio junaštvom na Ivankovcu i Deligradu, i nije bilo ništa neobično što je baš on svojim šančevima najviše prišao Turcima - na samo šest kilometara od Niša. Iza njega nalazili su se položaji Miloja Petrovića i ostalih.

Sinđelić je imao tri hiljade pešaka i tri topa, i čekao je komandu za juriš na Niš, koji je branio Huršid-paša sa 36.000 vojnika i nekoliko baterija topova.

Ali Trnavac nikako nije naređivao napad. Nije hteo da Sinđelićeva vojska prva uđe u grad, jer bi njoj pripao najveći plen od pljačke. Petrović je, naime, blago hteo za sebe...

Osetivši da Srbi oklevaju, Turci su se odlučili za protivnapad.

Milan Đ. Milićević u svom “Pomeniku” opisuje:

“U sredu po Svetoj Trojici 1809. iziđu Turci iz Niša i svom se snagom upute na Sinđelićev šanac. Išli su, pričaju očevici, ovim ponositim redom: najpre konjanici na belcima, pa drugi na zelencima, pa treći na alatima, pa na doratima, i najposle na vrancima i s njima dva topa.

Najpre se ustaviše te se pomoliše Bogu, posle izbaciše dva topa, pa se onda uzeše lagano približavati k šancu na Čegru. Samo osuše po jedan plotun, jurišaše na šanac... Sinđelić se u šancu držao junački: trčao je svuda, hrabrio, sokolio i sam pucao i obarao vrage.

Vojnici iz drugih šančeva, mada su gledali taj prizor, nisu došli u pomoć Sinđeliću. Govori se da im nije dao Miloje. Samo Paulj Matejić, mlavski vojvoda, i preko zapovesti pođe, ali i on docne dođe!

Sinđelić je tog dana bio zmaj, a ne čovek; kud on nije dospevao za jedan jedini časak: sve je video, svud je trčao, svakom pomogao, pa kad već vidi da Turci mrtvim lešinama ispuniše rovove oko šanca i preko tih mrtvih živi stadoše uskakati u šanac i tući se kundački i gušati se sa Srbima, on onda otvori kapiju na šancu i reče svojima:

- Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!

A sam ode na sredinu svoga šanca gde mu je stajala džebana (...) i kad vrazi sa svih strana gustim gomilama pristupiše k njemu, Sinđelić svoj pištolj skresa u džebanu!”

Sagradili Ćele-kulu

Smatra se da je u bici na Čegru poginulo oko deset hiljada Turaka i više od četiri hiljade Srba. U samom šancu, kaže Milićević, ostala su živa samo petorica Sinđelićevih vojnika!

Posle eksplozije u šancu srpska vojska se povukla, a Turci su srpskim borcima odsekli glave i preneli ih u nišku tvrđavu. Sa tih glava skidali su kožu i mišiće i na lobanjama ostavljali samo po pramen kose.

Odrane kože s glava, napunjene pamukom, poslali su sultanu u Carigrad, a 959 lobanja, među njima i lobanju Stevana Sinđelića, uzidali su u jedinstven spomenik - Ćele-kulu.

Miloje Petrović Trnavac pobegao je iz Srbije, ali je Karađorđe najmio neke Nemce da ga nađu i iz Austrije vrate u Srbiju, gde je nad njim izvršena smrtna kazna zbog Čegra.

ON JE ŽENA JEDNA

U jednom napadu Turci su razbili jedinicu majora Stevana Velimirovića. A Rus je, piše Pera Todorović, pao u vatru:

“Kažite mu da ću ga dati pod sud, streljaću ga, obesiću ga - nevaljalca, ženu jednu; jest, žena, to je njegovo pravo ime”

ČUDO U SOFIJI

“Glas o junaštvu Mijaila Katanića”, piše Nova ustavnost, “dospeo je i do Sofije, i kada su ranjenoga oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide”

SMRT KRAJ KRSTA

I kako je Packo, uveren da ga u ovom hrišćanskom poslu niko neće uznemiravati, stajao sasvim otvoreno, jedno zrno iz puške pogodi ga pored srca. Kad se magla ponovo spustila, mi nađosmo jadnog Packa mrtvog s rukama raširenim oko onog istog krsta koji on beše tako pobožno sadeljao jednom neprijatelju

NA MESTU BITKE

“Ostavio sam konzulat u kome više nisam imao šta da radim, pa sam uzeo pušku. Dakle, izbismo na samo mesto Kosovske bitke. S desne strane gudio je Lab, pun nove snage od jesenje kiše, i žurio da odnese veliku vest. S leve, na brežuljku, slegalo se zamišljeno Muratovo turbe...”

BEG IZ PRESTONICE

Oko šest uveče tog dana, kao po komandi, na svim beogradskim radnjama spuštene su roletne. Trgovci i zanatlije ostavljali su robu, a sa sobom nosili samo novac, žureći svojim ukućanima, da svi zajedno pobegnu. Zavladala je panika jer se proneo glas da će Austrijanci još u toku noći početi teškim granatama da bombarduju Beograd

POGLED KA LOVĆENU

Okupljeni na obali videli su poručnike Spasića i Mašeru kako u punoj ratnoj opremi koračaju ka krmi. Stali su mirno, okrenuti ka Lovćenu. A onda su se, u potresnoj ceremoniji, okrenuli i jedan drugom strgli epolete s ramena. Zagrlili su se i izljubili, a onda opet okrenuli ka Lovćenu... Odmah zatim brod je raznela eksplozija

Sledeće subote: 7 priča o kafanama

Nastavak na Kurir...