Izvor: Radio Slobodna Evropa, 06.Maj.2015, 09:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Sex, droga i rock'n'roll u omladinskoj štampi Jugoslavije

Koja je veza između omladinskih listova u socijalističkoj Jugoslaviji i anglosaksonske underground štampe? Ovo pitanje tematizuje istoričar Marko Zubak u svojoj izložbi „Jugoslovenska omladinska štampa kao underground press: 1968 – 1972“, koja je otvorena 5. maja u galeriji Doma omladine Beograda. Autor se fokusira na period šezdesetosmaških protesta, kada je omladinska štampa na nekoliko godina osvojila veće polje slobode, te u javni prostor unela novu energiju i teme poput >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Slobodna Evropa << rock’n’rolla, seksualnosti, halucinogenih droga, ali i novih političkih promišljanja.

Marks, Engels i Džon Lenon zajedno na istoj slici. Ova fotomontaža možda i ponajbolje ilustruje duh vremena u kojem je nastajala šezdesetosmaška omladinska štampa u SFRJ. Slika je propraćena naslovom: „Podzemna štampa radikalne mlade Amerike“. To je Amerika Džimija Hendriksa, koji će se naći na naslovnici prvog broja zagrebačkog „Pop Expressa“ 1969, i Boba Dilena, čiji će se kontroverzni stih „Everybody must get stoned“ pojaviti na naslovnoj strani ljubljanske „Tribune“.

Na izložbi Marka Zubaka, koja traje do 17. maja, zastupljeni su, osim ovih, brojni drugi primeri transformacije socijalističke omladinske štampe koja je prisvojila estetitiku „dece cveća“, ali se i jasno politički odredila, podržavši studentske proteste ’68. Postavka je, prema rečima autora, skraćena verzija njegovog doktorata, a izučavao je listove koji su izlazili u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

Na pitanje, kako objašnjava vezu između jugoslovenskih listova i američke underground scene, Zubak odgovara:

„S jedne strane imamo opći globalni ljevičarski patos koji je tad krasio i jedne i druge. Druga stvar je da je i underground štampa i omladinska štampa nastupala sa medijske margine. Ti slični uvjeti su na kraju rezultirali sličnim postupcima koji su nekad bili svjesni. Nekad su omladinski novinari raznim kanalima dolazili do tih časopisa. Dok su, sa druge strane, bili plod sličnih iskustava. Tipa: omladinska štampa je bila suočena sa rastućim pritiskom vlasti i naravno da je na neki način počela razvijati svjest o svojoj vlastitoj posebnosti.“

Na izloženim printovima stranica čitamo tekstove protiv rata u Vijetnamu, članke o halucinogenim drogama i ondašnjim rock zvezdama, ali i uputstvo za učestvovanje u grupnom seksu, još jednoj od „tekovina“ hipi pokreta.

Zagrebački pisac Pero Kvesić, koji je prisustvovao otvaranju beogradske izložbe, bio je aktivni učesnik tih uzbudljivih gibanja. Pokretač čuvenog „Poleta“, prethodno član redakcije „Omladinskog tjednika“ i „Studentskog lista“, na ovoj postavci zastupljen je i stripom "Pustolovine malih spermića", kojeg je potpisao kao Pera K. Krampus, što je jasna aluzija na Roberta Kramba, jednog od najznačajnijih autora američkog underground stripa.

Kvesić kaže u razgovoru za RSE da je omladinska štampa kroz kopiranje različitih stilova izgradila sopstveni izraz.

„Kao što svaki mladi slikar kad uči slikarstvo prvo kopira velike majstore u galerijama da bi došao do svog stila, tako smo i mi kopirali od najcrnjeg američkog undergrounda do ilegalnih letaka skojevaca prije Drugog svjetskog rata. Iz toga smo stvarali originalan, osebujan konglomerat vlastitog stila“, kaže Kvesić.

Prekretnica - Rankovićeva smena

Osim autorskih tekstova i prevoda anglosaksonske književnosti, razbuđena omladinska štampa donosila je i novine i u dizajnu. Naslovnice beogradskog mesečnika „Vidici“, dizajnerski su se naslanjale se na pop art. Reditelj Lazar Stojanović, tadašnji urednik „Vidika“, kaže za RSE da je na dizajenerskim rešenjima radio zajedno sa umetnikom Duškom Otaševićem.

„Uvek sam mislio, i danas to mislim, da dizajn pregnantnije, brže i efikasnije prenosi ideje nego tekst. Ja verujem u tekst, napiao sam gomilu pesama i raznih drugih stvari, ali to je nešto drugo. Čovek mora da učini napor da to pročita. A, kad vam dam nešto na prvoj stranici, to ne možete da ne vidite. I onda reagujete. U to vreme to je bio pop art.“

No, kako je uopšte omladinska štampa pod kontrolom Komunističke partije uopšte dobila toliki stepen slobode? Lazar Stojanović, koji je uređivao najpre nedeljnik „Student“ a potom prešao u „Vidike“, podseća da je tome prethodila smena Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu ’66, a kao ključni događaj navodi studentske proteste dve godine kasnije.

„Tek tu se“, objašnjava Stojanović, „stvorio prostor za ono što smo mi anarhisti formulisali kao ’slobode nisu oktroisane’. Ako ne opipate granice slobode, ako ne pokušate da je malo pređete, nećete znati šta je sloboda. Ako je pređete, dobićete po prstima.“

„Po prstima“ je umalo dobio upravo Stojanović nakon što je u „Studentu“ ’68. objavio tekst „Napred u pošumljavanje otoka“, satirični osvrt na zloglasni zatvor za političke zatvorenike.

„Bila je dvadesetogodišnjica Golog otoka i to je bila više nego tabu tema. Međutim, oni to štampaju na drugoj strani, tamo gde su bile reakcije čitalaca, cenzor to nije primetio, taj broj izađe i 50.000 primeraka se proda do podne. Nastane uzbuna u gradu. Partija, policija, pretresi, čuda... Ali, tu stoji tih 30.000 studenata koji će da ustanu ako oni meni nešto krenu da rade.“

Iako su omladinski listovi SFRJ obrađivali širok spektar do tada novih i neotvaranih tema, njihova subverzivnost je varirala.

„Nije bilo isto pisati pozitivne tekstove o, primjerice, Crnim panterima ili pokrivati studentske demonstracije u vlastitom gradu. Uvijek je postojala nekakva razina. Najmanje je zapravo bilo problema u vezi kontrakulture.“

Za Dragana Ambrozića, urednika programa u Domu omladine i nešto mlađeg novinara omladinske štampe u bivšoj Jugoslaviji, način rada šezdesetosmaških kolega objedinjuju dve reči – hrabrost i ludost.

„Samo luda hrabrost, smelost i insistiranje na ovim idejama su dovele do toga da su sve ove slobodne ideje došle do javnosti i ostale sada nama da ih izložimo u ovoj galeriji“, rekao je Ambrozić na otvaranju izložbe.

Iz današnje perspektive bi se, smatra Pero Kvesić, odnos tadašnjeg režima u izvesnom smislu mogao smatrati pritiskom na medije, ali su, dodaje, za tadašnje novinare to bile date okolnosti unutar kojih treba delovati.

„Ja sam se zapravo osjećao sasvim slobodan, jer je to bio milje u kojem sam zapravo bio odrastao i kojem sam bio dorastao“, komentariše Kvesić.

Iako će šezdesetosmaško razdoblje biti ugašeno ’72, kada se Tito obračunao sa liberalima, eho ovog, kako ga Marko Zubak naziva, pionirskog razdoblja emancipacije omladinske štampe dopreće i u narednu deceniju.

„Upravo pionirsko razdoblje omladinske štampe, kada ona pokazuje prve svoje osobnosti, zadala je na neki način sliku kako omladinsko novinarstvo može izgledati i kako je u stvari izgledalo u najboljim svojim epizodama“, zaključuje Zubak.

Nastavak na Radio Slobodna Evropa...