Izvor: Kurir, 21.Avg.2010, 20:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
RADA ĐURIĆ : MOJ BEOGRAD
Samo kad upoznate nečije i dobre i loše strane, to bude prava, neraskidiva ljubav
Uhvati me ako možeš!
Radu Đurić, zaštitno lice „Beogradske hronike" RTS, nije teško dobiti na telefon. Javlja se na svaki poziv, predusretljiva je i otvorena. Govori brzo, u tri rečenice sve kaže, pita, pa neretko i sama da odgovor. Koliko nam je prisutna u domovima, rekli bismo joj dobar dan kad je ugledamo na ulici.
Međutim, najveća muka bila je ugovoriti susret >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << s njom, jer, kako sama kaže, „na poslu je do kraja karijere", a kad se tome dodaju deca i privatne obaveze, „nit spava, nit jede". Nekako smo uspeli da se nađemo u studiju na RTS u kojem se snima njena „Hronika", u vremenskom procepu, međuprostoru između poslovnih i privatnih obaveza, i iskoristili priliku da popričamo o Beogradu iz njene vizure, jer nema mnogo ljudi koji će ga opisati bolje od Rade.
- Ja Beograd volim. Ne živim u njemu, već u Lazarevcu, ali Beograd je uvek bio centar dešavanja, mesto kojem sve gravitira. Došla sam u Beograd, ali ne sa idejom da ostanem u njemu, i uvek sam od njega mogla da uzmem ono što mi se sviđa, a da ne vidim ono što ne volim. Naravno, otkako radim ovaj posao upoznala sam ga i više ga ne gledam kroz ružičaste naočari, ali čini mi se da samo kad upoznate nečije i dobre i loše strane, to bude prava, neraskidiva ljubav.
* Šta je to što vam smeta?
- Opšta nebriga ljudi. Nekako, ponašamo se kao da niko nije živeo pre nas. Podrazumeva se da sve mora da prođe i da sve ide napred, ali žao mi je što nema više onoga što nazivamo duhom Beograda, pa mi se ponekad čini da je to samo mit. Svi živimo kao da je sve počelo od nas, a sa željom da nešto ostane posle nas. U Srbiji postoji malo nastran pogled na život. Ne nastavljamo tamo gde su neki stali, nego se sve trudimo da nešto novo dodamo, pa smo se negde pogubili. Da smo pre 10, 20, 50 godina razmišljali o tome, ne bismo sada bili u situaciji da nam se ruši svaka fasada i zgrada koja je pod zaštitom države.
* Koliko ste, radeći „Beogradsku hroniku", uradili za svoj grad Lazarevac, a koliko za Beograđane?
- Vrlo je teško odgovoriti na ovo pitanje, iako je odgovor sasvim jednostavan. Ja zaista samo radim svoj posao i samo se držim pravila profesije i ljudskih načela. To je moj recept. Zato je teško govoriti o tome da li sam i koliko pomogla Lazarevčanima ili Beograđanima, možda pre Novosađanima ili Ubljanima. Jer „Hronika" i ja se bavimo životom ljudi i problemima koji su uglavnom prouzrokovani nebrigom ili greškama sistema. Tako gledano, svejedno je gde živite u Srbiji. Problemi građana Srbije svuda su isti, pa verujem da je i to jedan od razloga što se „Hronika" gleda u celoj zemlji.
Marija Argakijev
Mis lapsus
* I dalje ste član sportske ekipe RTS?
- Što se tiče sporta, tu sam kao i svi ostali prosečni Srbi - sve volim i u sve se razumem. Obaram rekord u brzini izgovorenih reči i pretrčavanju studija (od mesta gde se nalaze „plazme" do „salona"). Ipak, najbolja sam kao navijač, u svakom smislu te reči.
* Prati vas titula mis lapsus i kako se nosite s tim?
- Znate kako kažu, „jednom mis, uvek mis!" Titula nije teška, lako se nosi, a dobro je što ne moram uvek da ponesem lentu.
