Izvor: Večernje novosti, 24.Apr.2014, 15:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Od čega strahuju Beograđani: Umesto veštica - rate kredita

Nesanica, strepnja i preterani strah danas „gostuju“ u našim životima na drugačiji način nego što su to činili kod naših predaka. Čovek današnjice ima neke strahove koji su plašili i njegove dedove i pradedove, ali su se izrodile potpuno druge bojazni, za koje naši preci nisu ni slutili da će postojati. Ljudi su se oduvek nečega plašili, i uvek će se nečega plašiti. Pa ipak, u razgovoru sa psiholozima i psihijatrima moramo da prihvatimo činjenicu da je strah u određenim okolnostima >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << veoma korisna i konstruktivna emocija. U mnogim situacijama upravo ona nas spasava. O tome od čega se danas plaše Beograđani razgovarali smo sa bračnim parom čija struka ih je svrstala u najbolje sagovornike za ovu temu. To su dr Dušanka Vučinić Latas, klinički psiholog i docent dr Milan Latas, psihijatar. Nimalo slučajno, hteli smo sa oboma da pričamo o današnjim strahovima naših sugrađana. Dobar i loš strah - Postoje strahovi koji su razumljivi i imaju veoma važnu ulogu u životu svakoga od nas - počinje iskaz za „Beogradske priče“ dr Dušanka Vučinić Latas. - To su univerzalni strahovi koje svako ima, od smrti, bolesti, gubitka voljenih ljudi, prirodnih katastrofa... A postoje strahovi koji nam ne pomažu, već naprotiv, koji su preuveličani pa su samim tim patološki. Oni nam otežavaju život i njih leče psiholozi i psihijatri. Naime, svi univerzalni strahovi mogu da budu predimenzionirani, odnosno opasnost u očima posmatrača može da postane prevelika. Tako neko može da se plaši, na primer, zemljotresa, ali kada je strah preteran, i kada svakodnevno razmišlja o tome kada će zemljotres zaista da se desi, kada počne da organizuje sopstveni život kao da će se zemlja zatresti svakog trenutka, onda pričamo o patologiji. Tokom poslednjih decenija u porastu je i takozvana hiponondrija, odnosno strah od bolesti. Iako je ona kroz istoriju bila sveprisutna, njeno postojanje među sugrađanima danas je jače neko ikad. - Postoje ljudi koji besomučno obilaze lekare - dodaje dr Milan Latas. - Posle pregleda i umirujućih reči da su zdravi, kod njih nastupa trenutno, brzo olakšanje, ali veoma uskoro kreću u novi krug ispitivanja i obilaska lekarskih ordinacija.„FILOZOFIJA STRAHA“ NAŠI sagovornici upućuju na upečatljivo razmišljanje Laša Svensena, koji u svojoj studiji „Filozofija straha“ otkriva neke uzroke današnje uplašenosti moderne populacije. Svensen iznosi tezu da je „savremeno društvo u stvari kultura straha. Bojimo se smrtonosnih, nepoznatih virusa, terorističkih napada, pedofila, zagađene hrane, ekoloških katastrofa...“ - Paradoksalno je što savremeni čovek zapravo živi u sigurnijim i boljim uslovima neko ikada pre - kaže Svensen. - Međutim, strah je najvažnija roba koju masovni mediji iznose na prodaju i kome se dodeljuje najviše prostora. Ovaj autor smatra da je u osnovi kontrola, jer je uplašenim čovekom lakše manipulisati. - Oblik i ispoljavanje nekog poremećaja, pa samim tim i patološkog straha umnogome zavisi od epohe ili vremena u kojem čovek živi - nastavlja dr Milan Latas. - U srednjem veku, na primer, ljudi su se plašili veštica, što je, dabome, potpuno nestalo u savremenom dobu. Međutim, pojavili su se novi strahovi koji su preuzeli istu ulogu. Tako danas postoji strah od letenja, koji naši preci, naravno, nisu mogli da imaju. Dr Dušanka Vučinić Latas, opet, skreće pažnju na to da svaki strah ima koren u ličnosti čoveka, i za svaki od njih postoji razlog zašto se pojavio. - Svaki čovek rađa strahove - nastavlja naša sagovornica.- Oni se ne pojavljuju „tek tako“, „iz čista mira“. Onaj ko se plaši, na primer, gubitka kontrole, prvi će se uplašiti letenja. Ne samo zbog visine na kojoj avion leti, već prvenstveno zato što ne može da kontroliše situaciju u kojoj se našao. Muke današnjice Kada se sasvim okrenemo današnjem vremenu, naši sagovornici prave jasnu razliku između onih bolesti koje su nekada postojale, i onih koje su sada dominantne. - U ovom trenutku kod mnogih postoji jak strah od gubitka posla koji na našem podneblju pre nekoliko decenija nije postojao - objašnjava bračni par Latas. - To su novi, tranzicioni strahovi, koje nismo poznavali u vreme socijalizma. Tada je činom zapošljavanja svaki čovek dobijao umirujući utisak da je rešio egzistencijalno pitanje. „Sada su strahovi od gubitka zaposlenja počeli da prerastaju u ozbiljne fobije“, zaključuje dr Milan Latas. - Pogotovo su na udaru ljudi koji žive pod opterećenjem ozbiljnih i teških rata za kredite. Oni osećaju žestok strah zbog toga. U praksi često srećemo primere onih koji su opsednuti, stalno pričaju o poslu i dugovanjima koja imaju, konstantno su pod pritiskom i stalno strepe. Veoma su anksiozni i preplavljeni tim osećajem, pa čak i kada im ne preti velika opasnost, oni slute katastrofu. U takvim situacijama ljudi počinju da se ponašaju u skladu sa strahom i na kraju počinju da stvaraju realnu opasnost da im se slutnje i ostvare. Kao posledica straha pojavljuje se stalna preokupiranost, napetost, razdražljivost, ali i nesanica i gubitak koncentracije. Na kraju, to čoveka zaista iscrpi i postaje manje efikasan na poslu. Tako među tipičnim i najčešćim strahovima koje danas sugrađani osećaju, stručnjaci izdvajaju onaj koji je vezan za egzistenciju. - On je univerzalan, ali razumljiv za sredinu i vreme u kojem živimo - istovetnog mišljenja su oba eksperta iz porodice Latas. - Kao i svaki drugi strah, on je realan, ali može da postane preteran i može lako da preraste u patološki. Razlika između Beograđana i onih koji, na primer žive u Londonu ili Berlinu, ipak je dramatična. Naši sagovornici jasno predočavaju tu različitost. - Današnja generacija ljudi koji su u takozvanim srednjim godinama, odnosno u punom, zrelom životnom dobu, kod nas i među Britancima ili Nemcima sasvim je različita. Mi smo tokom proteklih decenija odjednom izgubili egzistencijalnu sigurnost, državu, sistem vrednosti, pravila, potporu... Izgubili smo poželjne obrasce ponašanja. Istovremeno, kod njih ne postoji ni ideja, a kamoli bojazan da bi mogli da izgube državu ili da bi mogao da izbije rat. U tome se u potpunosti razlikuju naši strahovi od onih od kojih strepe Evropljani. Istini za volju, imamo i neke potpuno iste strepnje, a to je bojazan od zagađene hrane i devastirane životne sredine. Stručnjaci nam skreću pažnju na još jedan strah koji dominira današnjicom. To je plašenje od nečega od čega naši preci nisu strepeli na isti način - to je bojazan od starenja. - Mediji nikada nisu izglagali pažnji javnosti toliko mladih, lepih i, istini za volju, „retuširanih“ ljudi - dodaju naši eksperti. - Industrija stalno potencira da su danas isključivo potrebni mladi i mladoliki likovi, a to dodatno potencira nova grana medicine, koja svakome postaje dostupna - estetska hirurgija. Jednostavno, mnogi osećaju strah, jer ne smeju da ostare, budući da će tako postati manje vredni. Oni imaju snažnu bojazan od fizičkog propadanja, opsednuti su idejom da izgledaju mlado i da nemaju promene na licu i telu. „Sada i ovde“ Način na koji naši sagovornici rešavaju probleme koji opsedaju današnju populaciju je dvojak, ali su složni i savršeno se dopunjavaju. Tako dr Milan Latas kaže da svojim pacijentima savetuje da razmišljaju o situaciji kojoj su izloženi, da promišljaju konstuktivno i da maksimalno pokušaju da budu racionalni kada rešavaju neki problem. Svako treba da pokuša da živi „sada i ovde“ i da ne preteruje u stvaranju strepnje za koju ne zna da li će se uopšte dogoditi, tim pre što takvu okolnost ne mogu da kontrolišu. Istovremeno, dr Dušanka Vučinić Latas pacijentima koji su ophrvani strahovima pomaže tako što ih navodi da bolje upoznaju sebe, ali i razloge zašto imaju toliko intenzivne strepnje i preokupiranost. Bitno je šta u unutrašnjem svetu svakog od nas održava strahove i koje značenje takva bojazan ima za sebe. Čovek tako ojača upoznajući sebe. Time stiče više slobode, ali i rešenja koja mu vraćaju samopouzdanje, jer pokazuju koliko vredi. BEOGRADSKI POČECI BOLNIČKU psihijatriju u Beogradu osnovao je još knez Mihailo Obrenović 1861. godine kada je doneo zakon koji je nosio ime „Ustoenije doma za s’ uma sišavše“. Ova institucija je tokom istorije razvijana pa danas nosi naziv Klinika za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Dr Laza Lazarević je svakako vredan posebne priče, a osim izuzetnog pečata u domaćoj književnosti, završio je studije medicine u Berlinu prekidavši ih zbog srpsko-turskog rata, kada je u domovini radio u sanitetu. Kao lekar je radio svega 11 godina jer je umro sa 40, ali je za to kratko vreme ostvario nestvarnih 77 stručnih i naučnih radova. U medicini je poznat i na svetskom nivou jer je prvi ustanovio bol prilikom istezanja nervusa išijaldikusa, koji je u nekim zemljama bio nazvan Lazarevićev znak, ali ga je, kao što to često alavost za slavom u medicini ume da stvori, naknadno „patentirao“ izvesni Lasek, po čemu je ovaj znak poznatiji u međunarodnoj medicinskoj terminologiji.

Nastavak na Večernje novosti...