Izvor: Večernje novosti, 30.Okt.2014, 14:26   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ko je stariji: Kontrolor ili karta?

PRVO „moderno“ prevozno sredstvo u Beogradu bio je tramvaj sa konjskom vučom, koji je povezao Kalemegdan i Slaviju 1892. godine. Hroničari istorije automobilizma beleže ondašnje izveštaje da „vozovi svakih 11 minuta kreću i na taj način zadovoljavaju preku potrebu građana našega grada“. Pored predsednika gradske opštine, svečanom otvaranju prisustvovao je i mitropolit Mihailo, što samo govori o važnosti ovog projekta. Tako je počela da funkcioniše „beogradska varoška željeznica >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << - tramvaj“. Niska cena - Kad je proradio prvi tramvaj sa konjskom vučom, prestoničko stanovništvo prihvatilo je ovo moderno „podvozno“ sredstvo kao veoma korisno, ne samo zbog uštede vremena, već i zbog niske cene - govori za „Beogradske priče“ Aleksandar Zajc iz Udruženja istoričara automobilizma. - Cena jedne vožnje iznosila je deset para dinarskih. Vojnici „do narednika zaključno“, putnici niži od jednog metra visine i deca do devet godina plaćali su upola cene, dok za „decu koja se drže u krilima“ nije naplaćivana vožnja. Karte nisu plaćali poštari, vatrogasci i policijski službenici. Tadašnja birokratija imala je takođe autentičan popust: „Opštinski službenici ne plaćaju kartu kada idu službeno, ali da ih ne bude više od četiri u jednom vozilu!“OSVEŠTANjE Kada je pre 122 godine mitropolit srpski Mihailo osveštao prvu tramvajsku liniju u Beogradu, tadašnji predsednik Opštine grada Beograda bio je Milovan Marinković. On je ushićeno otvorio prvu prugu. - Kroz kratko vreme i pruga Sava - Slavija i Terazije - Novo groblje biće predate saobraćaju, te će na taj način naš mili grad - srpska prestonica, biti obogaćena još jednom kulturnom ustanovom, neobično korisnom za nju. Srećno, da Bog da! - poželeo je Marinković. Mada su se potencijalni akcionari bunili zbog niske cene prevoza, tokom 1892. i 1893. godine prevezeno je 2.463.550 putnika sa bruto prihodom od 441.650 tadašnjih dinara. - U ono doba bilo je viđenih trgovaca koji su bili skeptični prema ovom poslu, i nisu hteli da upisuju akcije, odnosno da učestvuju u ustanovljavanju „Srpsko-francuskog društva za eksploataciju tramvaja“ - dodaje Zajc. - Naročito bučni u otporu ovoj novotariji bili su gradski kočijaši, koji su bili direktno ugroženi uvođenjem tramvaja sa konjskom vučom. „Neka se ubrišu Beograđani da ih ja vozim od Kalemegdana do Slavije za 10 para“, naročito se bunio jedan među njima. „Da je bar za dinar ili najmanje pola dinara, pa đene-đene... Živi bili, pa videli, ovi što grade tramvaje, ostaviće svoje šine u ovu tursku kaldrmu, jer, oni treba da znaju, da Beograd nije ni Beč ni Pariz...“ Još od tog doba postojali su kondukteri i od tada Beograd na različite načine muči muke sa naplatom karata. Zlobnici bi rekli - od konjskih tramvaja do „Bus plusa“ priča se nije promenila... Zbrka oko vrata Dabome, progres je donosio svoje, konjske tramvaje zamenili su električni, vozni park je obogaćen autobusima i trolejbusima, ali potreba sugrađana da se voze besplatno nikada nije jenjavala. - Tako je još 1965. godine deo Gradskog saobraćajnog preduzeća - Pogon „Kosmaj“, rešio da deo svojih autobusa na prigradskim linijama radi bez konduktera, pa su vozači morali da preuzmu i dužnost blagajnika - nastavlja Zajc. - Ulaz je bio na prednjim vratima, od kojih je bio postavljen usmerivač kretanja, tako da svaki putnik mora da prođe pored vozačkog mesta pored kojeg su bili kondukterski pultovi. Vozila su bila obeležena natpisom „VK“ što je značilo „vozač-kondukter“, ulaz je bio na prednjim, a izlaz na srednjim vratima. U avgustu 1968. godine ovaj sistem naplate karata bio je prekinut, zbog nezadovoljstva putnika i nemogućnosti usavršavanja i ubrzavanja ovog procesa. - Iste godine počinje proba sistema samousluge putnika sa uređajima na ekspresnim autobusima linije 15, a uskoro su stigli i automati za karte iz Velike Britanije koji su testirani na liniji 33. Tokom 1975. godine na liniji 24 vožnja se plaća putem samouplate, tako što putnik ubacuje novac za kartu u kasetu pored vozača koji istovremeno kontroliše plaćanje, a zatim je osmišljen konačni sistem modernizacije. Primenjena je poluautomatska naplata tako što su putnici mogli da se voze i na taj način što su nabaljali karte van vozila, a poništavali ih u njima. - Od maja 1977. godine uvedeni su automati za poništavanje. Tadašnji sistem imao je automate za poništavanje pojedinačnih karata, ali i onih za više vožnji. Postojao je način da putnik kupi kartu u vozilu, kod vozača, kao i pretplatne karte. Od konduktera do validatora Pre ovoga, svako vozilo gradskog prevoza imalo je posadu koju su činili kondukter i vozač. Kondukter je prodavao karte, sedeo je između zadnjih i srednjih vrata, pa je u vozilo trebalo ući upravo na ta dva mesta. Prema tadašnjoj zamisli saobraćajnih stručnjaka, prednja vrata služila su kao izlaz, ali i kao ulaz za one koji su imali pretplatne karte, kao i za majke sa decom i trudnice. Posle toga sve je bilo obrnuto: prednja vrata su postala ulazna, jer su putnici kupovali karte kod vozača, srednja su postala izlazna, a zadnja ulazna za putnike sa kartama kupljenim van vozila ili pretplatnim legitimacijama. ... I tu zbrku nismo razrešili do dana današnjeg... Posle toga bilo je još različitih ideja, koje su, istini za volju, često zbunjivale Beograđane. Tokom poslednjih decenija pamtimo i uvođenje privatnika u posao, koji su u ondašnjim političkim prilikama pritekli u pomoć gradskim vlastima koje su bile oštro suprotstavljene onim, republičkim, pa su na linijama viđani i turistički, spratni autobusi. Tada kondukterima nije bilo teško da trčkaraju sa donjeg na gornji nivo, samo da bi naplatili karte, i sve se opet vratilo na doba pre automatizacije. Svega je bilo, dok nam današnjicu krase potpuno originalni termini „validatora“ i „validiranja“, očigledno tipično „srpskog“ porekla. Pa ipak, ostala je za spomen „pantljičara“ (karta za više vožnji) koju su Beograđani zapamtili kao najdražu i najjednostavniju. I „ridžovani“, čiji nadimak opstaje već decenijama, još od doba Korejskog rata kada je američki general Metju Ridžvej bio ozloglašen u ondašnjim medijima Jugoslavije, pa je „prišivanje“ njegovog imena kao nadimak kontrolorima bila svojevrsna uvreda ljudima koji se bave ovim, nimalo lakim poslom. Sve u svemu, sećanja su lepa, prošlost je, dabome, uvek bila bolja od sadašnjosti, a potreba da izbegavamo plaćanje gradskog prevoza ista je kao kada smo izbegavali da „šlogiramo pantljičaru“. Ili ste, možda, zaboravili taj deo žargonskog obraćanja koji je označavao otkucavanje karata za više vožnji?

Nastavak na Večernje novosti...