Dojave o bombama – pritisak, upozorenje ili specijalni rat

Naglasio je da je ovakav oblik ratovanja protiv Srbije, nažalost, svojim intenzitetom i sadržajima, ostavio brojne raznovrsne i negativne posledice po nacionalnu bezbednost naše države.

Mijalkovski objašnjava da je nosilac ili inicijator specijalnog rata svako ko može da ima koristi od preduzetih akcija. U konkretnom slučaju, kada je Srbija u pitanju, kaže da pritisak vrše države koje žele da prihvatimo tuđe stavove koji su suprotni našim nacionalnim interesima.

Te države traže od nas da "pucamo sebi u nogu", što mi – kao država, narod i rukovodstvo, moramo energično da odbacimo, smatra Mijalkovski.

"Ukoliko je država, meta specijalnog rata, nestabilna i posebno ako je višenacionalna i bez međukonfesionalne saradnje, ona je podložna raznim oblicima specijalnog rata", objašnjava profesor Mijalkovski.

Međutim, ukoliko je država ekonomski i politički stabilna i snažna, ona se uspešno odupire specijalnom ratu.

Stoga, prema njegovim rečima, propagandne delatnosti, kao najčešće u specijalnom ratu, u stabilnim državama ne mogu da nađu plodno tle za svoje aktivnosti. Međutim, njih ozbiljno može da ugrozi terorizam – kao jedan od najopasnijih oblika specijalnog rata.

U prošlosti, na primer pre jednog veka, specijalni rat vodio se preko ljudi – kroz širenje glasina i dezinformacija, ukazuje Milan Mijalkovski.

Precizira da je u sadašnjem vremenu napravljen pomak i da svako imalo osposobljen za informatičku delatnost, samostalno i preko društvenih mreža, može da vodi specijalni rat i da deluje psihološko-propagandno.

"Sada su mogućnosti mnogo veće i mnogo je složenije suzbijanje delatnosti specijalnog rata jer je teže identifikovati njegove krajnje nosioce", kaže profesor.

Naglašava da ključni oblici specijalnog rata podrazumevaju psihološko-propagandu delatnost i indoktrinarno-propagandnu delatnost, ali i da ne bi trebalo apstrahovati ni organizovani kriminal kao oblik specijalnog rata.

Postoje dokazi da moćne države preko organizovanog kriminala uništavaju druge države.

Mijalkovski ističe da ciljeve u specijalnom ratu bira nosilac. Precizira da su, ukoliko je reč o sveobuhvatnom specijalnom ratu, glavne mete rukovodstvo države – njen predsednik, Vlada, ministarstva, armija, policija, zatim etničke grupe u odnosu na većinski narod, verske grupe.

Pojedine privredne grane takođe mogu biti meta specijalnog rata. Kao i uticajni pojedinci u medijima, obrazovanju, nauci, javne ličnosti.

Mijalkovski na kraju naglašava da je odbrana od specijalnog rata nacionalni zadatak u kome rukovodstvo države ima ključnu ulogu.