Odajem priznanje pešacima, oni se sami sklanjaju biciklistima

Kakva radost imati tako dugu biciklističku stazu. Sećam se jednog nemačkog dokumentarnog filma koji je većim delom sniman sa bicikla u pokretu. Berlinski parkovi i šume, a sve premreženo stazama za bicikliste.

Takvi prizori su česti u kinematografiji i turističkim reportažama o Holandiji na primer, za koju su prve asocijacije lale i bicikli.

Međutim, većini su izgleda lepši oni filmovi u kojima glavni junaci do pozorišta, apoteke, prodavnice dolaze kolima koja parkiraju ispred objekta dok ne završe posao. U našoj sredini priče o ekologiji i biciklu povremeno dolaze na red, ali više kao pilot programi, a ne kao stvarna namera da to dobije širu primenu.

Naravno da u Srbiji postoje ljudi koji voze bicikl i često ga koriste kao prevozno sredstvo.

Kažem u Srbiji, a ne u Beogradu, zato što je, čini mi se, u bilo kom manjem gradu moguće voziti bicikl po kolovozu i ne ugrožavati svoju bezbednost u onoj meri koliko je to prisutno u glavnom gradu. Zavidim Novosađanima na njihovim biciklističkim stazama.

Bicikliste je u Beogradu moguće videti u svakom trenutku i na svakom mestu. Dostavljači uglavnom koriste ovaj način prevoza. Mnogi građani su se opredelili za bicikl ne bi li izbegli gradski prevoz tokom pandemije.

Nekima je to relaksacija, drugima hobi. Ali to je samo deo priče. Drugi deo je problem. Većina njih vozi po trotoaru, naravno, kako da voze po kolovozu na kome nema dovoljno mesta ni za vozila. Uostalom, gradski prevoz ide vrlo blizu trotoara i zaista apsolutno nema mesta za bicikliste.

Tako imamo sa jedne strane propagiranje zdravije životne sredine, a sa druge strane nemogućnost da se to sprovede u delo. Šansa da na vas naleti bicikl na trotoaru iz dana u dan je sve veća. Potreban je veliki oprez i biciklista i pešaka zato što se broj i jednih i drugih neprestano povećava.

Svako se snalazi kako ume i može. Nevolja je u tome što u većem delu grada ne postoje biciklističke staze. Svakako je najlepše voziti se pored reke gde su uslovi idealni, mada i tamo zna da bude tesno, pogotovu za vikend.

Nije teško zamisliti taj krkljanac po trotoarima na kojima su ljudi, deca, mame sa bebama u kolicima i biciklisti – da ne spominjem nečujne trotinete koji se samo prišunjaju ni od kuda.

Ako nemate brze reflekse da se sklonite čim ugledate bicikl, povedite nekog da brine o vama dok hodate trotoarom, da ne biste prošli kao moja komšinica koja se zbog godina sporije kreće. Naletela je na rukohvat bicikla u trenutku kad je vozač naglo ukočio videvši je i zadobila ozbiljnu modricu na ruci.

Jasno je da nisu svi sposobni za disciplinu trotoarskog biciklizma, iako bi rado izvezli svoje dvotočkaše. I opet ono staro, ko umije njemu dvije, ostali neka čekaju da se jednog dana naprave staze. Uzgred, je l ono beše zabranjena vožnja bicikla po trotoaru?

Doduše postoje i pešačke zone. One su idealne. A pešaci su, mora im se odati priznanje, postali disciplinovani, sami se sklanjaju biciklistima.

I sada šta. Neki su probali taj eksperiment sa biciklizmom u gradu i shvatili da je to još jedno nepotrebno nerviranje i lepo se vratili svojim automobilima za koje su bar propisana jasna pravila, a postoje i semafori.

Mnoge stvari u životu mogu se postići upornošću i istrajavanjem. Možda će svakodnevna vožnja bicikla trotoarom dovesti do nekih rešenja, mada budimo realni, prostora za staze u širem centru grada zaista nema. Ali prostora za razmišljanje ima dovoljno.

Da li se baš do svakog mesta u gradu mora doći kolima. Veliki evropski gradovi imaju biciklističke staze, ali u mnogima od njih ne možete u centar grada tek tako.

Čini se da je sve bliži trenutak kada će se o ovoj temi razmišljati i u Beogradu. Tako će jednog dana neko iz belog grada poslati snimak vožnje biciklom po dugoj stazi napravljenoj za ovu vrstu prevoza. Do tada, možda treba uvesti novi saobraćajni znak koji će pešake upozoravati na opasnost od biciklista...