Dragom Bibiju, za sve što nismo stigli

Šok, neverica, tuga, praznina. Duboka mračna praznina... Suze same kreću, nesvesno, nevoljno. Ostao sam bez kolege, prijatelja, brata...

Deset godina smo radili zajedno, deset godina se smejali zajedno, prolazili kroz dobro i zlo, a bilo je, bogami, i jednog i drugog.

U Bibiju sam dobio starijeg brata, čoveka koji je umeo i da sasluša i da savet i da iskritikuje ako je potrebno. Nije imao problem da mi kaže da nisam u pravu, da sam impulsivno odreagovao, da treba bolje da promislim o svemu pre nego što donesem odluku.

Bio je stariji od mene. Ne mnogo, ali dovoljno da skupi dobrano životno iskustvo koje je nesebično delio i iz kojeg sam, lično, mnogo naučio.

Još se sećam nekih razgovora koje smo vodili u dugim večernjim smenama. I za većinu stvari bio je u pravu i na tome mu večno hvala.

Razne sistuacije, uglavnom anegdote, prolaze kroz glavu.

Neće više biti pauza za cigaretu, koje su neretko bile kao lekovite seanse, višesatnih pretraga po internetu koju klopu da naručimo, raspravljanja o košarci i ostalim sportovima, analiza omiljenih SF serija...

Na redakcijskom panou ostaće Bibijeva fotografija sa jagom u naručju. Jeste fotošopirana, ali odražava ceo spektar pozitivne energije kojom je zračio.

Bela glava, jagnje u ruci i blago drzak osmeh. Osmeh koji su svi voleli i znali da posle njega sledi šaljivi komentar.

Nije više sa nama i mnogo mi je žao.

Žao mi je što nećemo ponovo otići kod Dekija u kafanu, što nismo jedno veče žrtvovali za "PES", kako smo se bezbroj puta neuspešno dogovarali. Žao mi je što nije imao priliku da upozna mog sina, uživo, a ne preko nekog tamo "Zuma".

Kažu da odlaze na neko bolje mesto. Dragi Bibi, svako mesto na koje ti odeš postane bolje. Ali, nije trebalo da odeš, zbog Pavla i Lene, zbog Đurđe, zbog nas.

Neka ti je večna slava, prijatelju!